Управо се навршило 200 година од рођења Богобоја Атанацковића из Баје, једног од најзначајнијих српских књижевника епохе романтизма, који је за свега 32 године живота успео да остави неизбрисив траг у историји српске књижевности.
Иако је живео кратко, дело Богобоја Атанацковића представља важну прекретницу између старе сентименталистичке прозе и модерног српског романа. Као писац, адвокат, путописац и учесник бурних историјских догађаја средином XIX века, Атанацковић је својим књижевним радом спојио љубав према народу, европске књижевне утицаје и Вукову језичку реформу.
Рођен је 22. јуна 1826. у угледној српској трговачкој породици у Баји, тадашњем угарском делу Аустријског царства. Основно образовање стекао је у родном граду, а школовање наставио у Сремским Карловцима, Пожуну, Пешти и Бечу, где је дипломирао права. Управо у Бечу долази у непосредан додир са кругом окупљеним око Вука Караџића, упознаје Ђуру Даничића и друге младе српске интелектуалце, прихватајући нове идеје о српском језику, књижевности и националном препороду.
МАЊЕ ПОЗНАТЕ ЗАНИМЉИВОСТИ
Богобој Атанацковић рођен је као Тимотије, а име Богобој узео је тек као младић. По занимању је био адвокат, мада га је књижевност прославила далеко више него право. У Бечу је припадао кругу младих интелектуалаца окупљених око Вука Караџића. Његова дела су међу првима у српској књижевности која у већој мери приказују грађански живот, а не само историјске или легендарне теме. Иако је написао релативно мали број дела, сматра се утемељивачем српске романтичарске новеле. Преминуо је од туберкулозе 1858. године, у 32. години живота, у родној Баји, баш у време када је његов књижевни таленат достигао зрелост.
Мало је познато да је Богобој Атанацковић књижевни пут започео као песник. Његова прва објављена песма „Посестрими” штампана је 23. јануара 1844. године у часопису „Пештанско-будимска скоротеча”, а исте године следила је и песма „Звезди Даници”. Иако поезија није постала његово главно животно опредељење, управо се у њој могу препознати теме које ће касније обележити његову прозу – љубав, родољубље, жртва и идеализовани јунаци.
Већ током исте 1844. године у „Пештанско-будимској скоротечи” објављује своје прве новеле: „Крвава освета”, „Ефросина” и „Две сестре”. На њима се јасно види снажан утицај Милована Видаковића, најчитанијег српског писца тог времена, али и тежња младог аутора да пронађе сопствени израз. Управо ће Атанацковић касније постати она карика која ће повезати Видаковићев сентиментализам са реалистичнијом прозом Јакова Игњатовића.
Међу Атанацковићевим делима посебно место заузима новела „Буњевка”, али је његово најзначајније дело свакако роман „Два идола”, објављен 1851. године. Књижевни историчари овај роман сматрају најважнијим романом српског романтизма. У њему се преплићу љубавна прича, родољубље, историјски догађаји и драматична судбина појединаца у времену револуционарних превирања 1848. године. За разлику од дотадашњих романа, Атанацковић настоји да ликове прикаже природније, а догађаје уверљивије, користећи језик близак народу, у складу са реформом Вука Караџића.
Савремени књижевни теоретичари указују да је „Два идола” занимљив и по богатим описима, који не служе само као украс већ стварају утисак стварности и читаоца уводе у свет радње, што је представљало важан корак ка развоју модерног српског романа.
Богобој Атанацковић није био само посматрач свог времена, већ је активно учествовао у Српском народном покрету 1848. године и присуствовао чувеној Мајској скупштини у Сремским Карловцима. После слома револуције био је приморан да извесно време борави у Бечу, а потом и у Француској.
Та искуства оставила су дубок траг у његовом књижевном стваралаштву. Историјске околности нису му биле само позадина за радњу, већ важан покретач судбина његових јунака. Управо због тога његова дела представљају и драгоцено сведочанство о животу Срба у Хабзбуршкој монархији средином XIX века.
Једна од занимљивости из Атанацковићевог живота јесте да је био страствени путник. После револуционарних догађаја путовао је по Француској, Немачкој, Швајцарској, Холандији и Италији. Своје утиске бележио је у путописима, који данас представљају драгоцено сведочанство о Европи XIX века. Док су многи његови савременици свет упознавали само кроз књиге, Атанацковић је европске градове, музеје, културу и друштвене прилике упознавао непосредно, што је значајно обогатило његово књижевно искуство.
Тимотије Богобој Атанацковић (22.06.1826. – 09.09.1858.)
Књижевни историчари сагласни су да је Богобој Атанацковић отворио ново поглавље у развоју српске прозе. Он је први успео да романтичарску осећајност повеже са стварним животом, друштвеним околностима и националним темама, чиме је припремио пут каснијим великим писцима српског реализма.
Његов роман „Два идола” остао је једно од капиталних дела српске књижевности XIX века, док се његове новеле и путописи и данас проучавају као важан део културног наслеђа. Иако је живео кратко, Богобој Атанацковић оставио је дело које је надживело свог творца и више од век и по сведочи о времену у којем су се истовремено рађали модерна српска књижевност, нови књижевни језик и национална култура.
ЛИТЕРАРНА СВЕДОЧАНСТВА
Атанацковићева дела сведоче о времену у којем је српско друштво постепено прелазило из патријархалног у грађански начин живота. Управо зато се у његовим приповеткама и романима могу пронаћи драгоцени описи свакодневице, обичаја, одевања, васпитања и међуљудских односа тог доба, што их чини занимљивим не само књижевницима већ и историчарима и етнолозима.
Његово име данас заузима заслужено место међу најзначајнијим српским писцима XIX века – као човека који је српску прозу приближио европским књижевним токовима, а читаоцима оставио дела која су истовремено романтична, историјска и дубоко људска. Због тога Атанацковић није само значајна личност српског романтизма, већ и један од утемељивача модерне српске књижевности.
Једна од најважнијих одлика Богобоја Атанацковића била је његова безрезервна подршка језичкој реформи Вука Стефановића Караџића. У време када су многи писци и даље стварали на славеносрпском језику, Атанацковић се определио за народни језик, сматрајући да књижевност треба да буде разумљива најширем кругу читалаца. Управо захваљујући том опредељењу, његова дела су била ближа обичном човеку и представљала су важан корак у прихватању Вукових правописних и језичких начела у српској прози.
Током боравка у Бечу и на путовањима по Европи, Атанацковић је имао прилику да се упозна са делима највећих романтичарских писаца свога времена. Његови савременици истицали су да је поседовао изузетан дар за приповедање. Због тога су његова дела била веома читана међу српском грађанском публиком средином XIX века.
Д. Ј.
Извор: снновинеплус