Постоје места у која се људи не враћају само због обичаја, већ зато што их за њих везују лепе успомене, пријатељства и осећај припадности. Једно од таквих места је Чобанац. Иако у овом некада значајном српском селу данас живи тек мали број Срба, храмовна слава је и ове године показала да духовне и породичне везе могу бити јаче од летње врелине и демографских прилика.
У недељу, 2. августа, у српској православној цркви свечано је прослављена храмовна слава, окупивши вернике, потомке некадашњих чобаначких породица и бројне госте из Будимпеште, Помаза, Сентандреје, Ловре, Деске и других места у Мађарској. Свету литургију служили су јереј Љуба Милисавић, парох помашки, и протонамесник Зоран Живић, парох калашки. По завршетку литургије уследио је свечани опход око храма, након чега су домаћини приредили послужење у чобаначком Дому народности, некадашњој српској вероисповедној школи.
Уз богато припремљен ручак, који су са много пажње и љубави припремили мештани Чобанца, разговори су се наставили у опуштеној атмосфери. Као и прошле године, имали смо прилику да ручамо у друштву гостољубивих свештеника, оца Љубе и оца Зорана, са којима смо разговарали о животу српских парохија у Мађарској, изазовима са којима се сусрећу и значају оваквих окупљања за очување заједнице.
За истим столом био је и књижевник и дугогодишњи новинар Радио-телевизије Војводине Илија Туцић, аутор бројних кратких прича инспирисаних животом и људима панонске равнице. Разговор са њима лако је прелазио са књижевности на новинарство, са сећања на стару Војводину на данашње прилике, потврђујући да се најлепше приче често рађају управо за заједничком трпезом.
Поподне је служено вечерње богослужење, после којег је обављено резање славског колача. Овогодишњи кум био је Душан Которчевић, који је, уз помоћ породице Которчевић–Мијатовић – мајке Јулке и браће Лазара и Николе – припремио славски колач и кољиво. Кумство за наредну годину примила је др Јованка Ластић, председница Самоуправе Срба у Мађарској.
На вечерњој служби окупио се велики број верника, а празничну атмосферу употпунио је и културно-уметнички програм. Наступило је Културно-уметничко друштво „Рузмарин” из Калаза, уз пратњу свог оркестра. Песма и игра још једном су подсетиле да се идентитет једне заједнице не чува само у храму, већ и кроз језик, традицију, песму и заједничка окупљања.
За многе госте, међутим, дан у Чобанцу има још једну традицију. После званичног програма, врата породичне куће др Јованке Ластић, председнице Самоуправе Срба у Мађарској, пореклом Чобанчанке с мајчине стране, поново су била широм отворена за родбину, пријатеље и бројне госте. То неформално окупљање већ годинама представља неизоставни део празничног дана – прилику да се, далеко од протокола, уз ручак, кафу и дуге разговоре, препричавају успомене, обнављају стара познанства и договарају нови сусрети.
Можда управо у томе лежи посебност Чобанца. Бар на један дан у години, то малено село у пилишким брдима поново постаје живо средиште српске заједнице у Мађарској и окупља људе које повезују заједничко порекло, историја и жеља да се веза са овим местом никада не прекине. И можда баш зато многи, одлазећи кућама, већ сада знају да ће се и наредног августа овамо вратити.
Милан Степанов
Извор: снновинеплус