Umesto LK: koliko godina imaš, šta pohađaš, imaš li braće, sestara?
Imam 18 godina. Četvrta sam godina elektrotehničke škole „Mihajlo Pupin” u Novom Sadu, smer informacione tehnologije. Imam i mlađu sestru i mlađeg brata.
Da li je neko iz porodice vezan za neku muziku, otkuda tebi prvi kontakt sa sviranjem? Pomenuo si da te Trkulja inspirisao… Da li si odmah nakon toga krenuo da sviraš ili je ta želja neko vreme sazrevala u tebi?
U užoj familiji koliko ja znam niko. Ali oduvek sam imao želju da se na neki način bavim muzikom. Mislim da je za to kriva učiteljica još iz osnovne škole, koja je odličan pevač pa je čas muzičkog kod nje uvek bio čas uživanja. Ali za želju za gajdama je kriv Slobodan Trkulja, jer sam od njega prvi put čuo zvuk domaćih gajdi, koji mi se odmah svideo. Otprilike u to vreme sam i krenuo da se bavim folklorom. To je bilo oko sedmog razreda.
Pohađaš li časove muzike i gde?
Što se tiče frule, nikad nisam a verovatno ni neću. Samouk sam od početka, a napredovao sam tako što sam slušao savete starijih, i iskusnijih muzičara. Oko gajdi su mi mnogo pomogli Maksim Mudrinić, čovek koji mi ih je napravio, i Milorad Mirčić, igrač i gajdaš iz KUD-a u kojem sada sviram, KUD „Vila”.
Imaš li vremena za muziku ili ga kradeš od svojih redovnih obaveza?
Imam mnogo vremena, ali ga ne koristim efikasno. Od tog mog nedostatka efikasnosti najviše pate redovne obaveze, najmanje muzika.
Preferiraš li neki muzički stil, region?
Da. Za gajde Vojvodinu, iz mnogo razloga. Pre nego što se pojavila harmonika, i pre nego što su se pojavile tamburaške bande u Vojvodini, najzastupljeniji instrument u Srba bile su gajde. Svako selo je imalo po nekoliko gajdaša, i nije bilo veselja bez gajdi.
Skoro svi evropski narodi imaju svoje gajde, ali gajde Srba u Vojvodini su jedinstvene. Po nekom tadašnjem mentalitetu Srba, što je gajdaš imao veće i dublje gajde, to je bio veći gazda. Zato u poređenju sa gajdama koje sviraju Mađari, i koje se sviraju sa druge strane Dunava (i koje svira Trkulja), vojvođanske gajde su ogromne. Pojavljivanjem tamburaša i harmonikaša gajde se sve više gube i zaboravljaju, a nakon drugog svetskog rata ostaje svega nekoliko gajdaša u Vojvodini.
Kako si nabavio gajde, ima li ih u muzičkim prodavnicama?
Nema ih u muzičkim prodavnicama, takve instrumente prave samo retki majstori. Kupio sam ih od jednog jedinog majstora Maksima Mudrinića iz Sivca, velikog gajdaša i graditelja gajdi. Da nije bilo njega, gajdaška tradicija u Vojvodini bi davno bila prekinuta i zaboravljena.
Imaš li planove za budućnost ili ćeš sam istraživati, pa kako se poklope karte za karijeru?
Kako trenutno stvari stoje, maltene da ne postoji karijera u čuvanju narodne tradicije. Planiram da upišem FTN i nastavim struku za koju se školujem.
Kako ljudi reaguju kad vide mladog gajdaša? Da li ti prilaze da razgovaraju? Šta još sviraš sem gajdi?
Kako ko. Mladi se čude i ne znaju šta je to, viču „gusle” jer valjda im zvuči slično. Veoma stari ljudi iz sela, koji se sećaju gajdaša iz mladosti, budu dirnuti i oduševljeni. Nekima se svide gajde jer im je instrument čudan ili smešan, nekima se srce ispuni kad čuju bogatu boju zvuka.
Sem gajdi sviram frulu, dvojnice, okarinu i slične narodne instrumente.
Koji nastupi su ti bili važni?
Svaki nastup mi je bitan, bitno je da se što češće čuje ovaj instrument.
Čujem da si sam napravio neke instrumente?
Da, napravio sam par usnih gajdi, tj. karabljica. To je primitivan čobanski instrument od kojeg kasnije nastaju gajde i ostali slični instrumenti sa jednostrukim udarnim jezičkom. Svako ga može napraviti.
Može li, npr. „buvčansko kolo” uopšte da se odsvira dobro bez gajdi? Koliko su takvi instrumenti nezamenljivi u nekim kompozicijma?
Koliko god bile nezamenljive, one su sad kod nas velikim delom zamenjene. Buvčansko oro npr., koje je makedonsko oro, niko u Makedoniji ne svira bez njihovih, makedonskih gajdi, i najbolje zvuči kad je odsvirano na takvim gajdama.
Znaš li još nekog vršnjaka u regionu ko svira gajde?
Da. Svake godine se kod Maksima Mudrinića održava gajdaški kamp u Sivcu, i tamo se često i okupimo, razmenjujemo iskustva.
Da li se osećaš ponosnim što si u manjini?
Da, ali još uvek je ta manjina previše mala.
Imala čast da razgovara i fotografiše: Vesna Raonić
You must be logged in to post a comment.