„БЕЛА КЊИГА ЉУБАВИ” СРЕЋКА ДОДИГА ПРОМОВИСАНА У НОВОМ САДУ

„БЕЛА КЊИГА ЉУБАВИ” СРЕЋКА ДОДИГА ПРОМОВИСАНА У НОВОМ САДУ

„Не берем цвет да га другом дам. Оно мало снова што имам, остављам да себи допуним дан – каже аутор Срећко Додиг у прологу своје друге „Беле књиге љубави” која је промовисана у четвртак, 28. новембра 2019. у Галерији Издавачке куће „Прометеј” у Новом Саду. Књига је промовисана и на недавно завршеном Сајму књига у Београду.

 

На почетку промоције публика је видела снимак где првакиња Народног позоришта из Београда Ивана Жигон говори стихове о светлости и љубави. У част, пре четири дана у НС изведене театарско-лирске представе а у славу Десанкине поезије, аутор је посветио ово вече управо Ивани Жигон и Десанки Максимовић.

 

„Уздарје ове лирско-медитативне, мисаоно-рефлексивне и, надасве, филозофске самоисповести, бица и пребива забележено као ехо свеукупног трена у светлопису затајених прозаида ванредног лирика, уз одблеске пресудности човекове вечите тежње за одразом властитог списатељског прегнућа, потом и јасним делањем у догледима отпеваног, слободном заточеног и затеченог стиха, најпре одгонетнутог псламичним исказима присних сажетака, тек примишљених, неретко одсудних и одсутних од свега сувишног, свој искуствени духовни искорак предаје нама на дар. И одиста, умешност при сагледају врлинских тајни живота у колевци је осамљених мисли без ослона о другог, па и наклоних у чедности раскошних доцветају и миомириса Душе”, део је резензије Јелене Делибашић, књижевнице, психолога, научног истраживача и уредника зборника духовне културе. Јелена Делибашић је уредила обе Срећкове збирке, додељујући им „светлост и наду у трајању”.

Тања Милосављевић, др лингвистичких наука и преводилац, такође је говорила о „Белој књизи љубави” јављајући се путем скајпа из Француске. Сем дивних речи о Срећковим стиховима, Тања Милосављевић је на овај начин, са југа Француске испратила целу промоцију књиге, пред којом се нашла, „сасвим неслучајно”.

 

Директор ИК „Прометеј” Зоран Колунџија сматра да је овде „сваки трен живота посвећен љубави… са жељом откривања нових предела и света и душе.”

 

Срећко Додиг је говорио своје стихове уз клавирску подлогу маестра Светозара Саше Ковачевића, професора, оргуљаша и једног од најзначајнијих композитора света. А уз Шостаковичев валцер бр. 2, Срећко Додиг је заплесао са колегиницом из публике будући да су дугогодишњи чланови КУД-а „Светозар Марковић”.

 

Дивних корица и свежнобелих страница на којима врцају стихови и увијају се вињете, ово је оригинално лепа књига. Завређује да се дарује другима попут оних свевремених љубавних антологија. Завређује да се мудрости из песама преписује на статусе. Да се на папирићима лепе по кући као сублимне животне поуке. Јер љубав је овде универзална, свепрожимајућа – од љубави према себи, духовне љубави према жени, до љубави према роду и Србији. Овде се љубав и мисли и сања, али и – плеше!

 

Аутор (који се потписује још и као Бартула син), по нашој је жељи, поему која сва пуца од раскоши војвођанских слика, даровао читаоцима портала Bојвођанске вести.

 

 

 

ДЕВОЈАЧКА ЧЕЖЊА

Срећко Додиг

 

Пусти да ти гледам

Да ти гатам у ту твоју

Сунцем умивену

Војвођанску шаку

У коју тако фино стају

Срем Банат и Бачка

Као прсти девојачке

Уплетене у момачке

Видим како Дунав

Тиса Сава Нера

Твоја недра као једра

Избразданим дланом језде

На длану ти пише вера

Тврдовита жуљевита

Више равна него брега

Пуно срце лаје кера

Па још кад су шором шајке

Момачке и девојачке

На два бела коња вранца

Упрегнута у каруца

Потерани да се праши

Мал’ по њиви мал’ сокаци

Мал’ по долми што се криви

Ту где Дунав кроз тополе вири

За њим гаров ситно штепа

Не смета му што је врева

Не смета му чак ни зими

Кад каруца санке клизи

Не смета му ни кад снаша

Бујну косу разбаруша

Бело брашно до лаката

Стиска меси сикће бата

Небило му да се врати

Од салаши до салаши

Што га нема да се врати

Да рузмарин сав процвета

А погача нек’ се кваси

Нећу да га

С долмом делим

С та два бела коња врана

Ова шака у кој’ гледаш

У њу може

Моје срце стати

И још више

И још већма

Цели Дунав

Тиса Сава Нера

Да задремам

На том длану

Од севера па до Срема

Да се спустим

До пенџера

Па да вирим кроз багрема

Што га нема

Што га нема

Канда су му коњи врани

По ливади разиграни

Срцу дражи нег салаши

Нег’ погача што се кваси

Као груди девојачке

Где га чекам да се врати

А он бећар не да своје

Да му вранце други тера

Вратиће се таква вера

Само мора да истера

Што му своја младост дала

Мени недра  к’о погача

К’о на жару пуца јеца

Само да је мени њега

Да их ломи да се слади

Да их стика да их дроби

Да их љуби

К’о погачу на слави

С мало вина да наздрави

Па  онда опет јаши

Од салаши до салаши

Нек’ се праши нек’ се праши

Само да је мени њега

Измеђ’ Дунав Тиса Нера

Од севера па до Саве Срема

Што га нема што га нема

 

 

 

За Војвођанске, текст и фото: В. Раонић;

Author Image
Lala
%d bloggers like this: