Kada iza traktora, umesto karakterističnog, oštrog mirisa sagorelog dizel goriva, osetite miris kao da je neko pržio kokice ili pekao palačinke, možete da budete sigurni da je gorivo, koje ovaj poljoprivrednik koristi – „kršteno“ jestivim uljem, ili nekom drugom, jefitnijom „alternativom“. Ovakvim rešenjima, karakterističnim za krizne devedesete godine sada već prošlog veka, na žalost, poljoprivrednici, koji smatraju da je cena dizel goriva od 168 dinara previsoka, sve češće pribegavaju…
Sama računica krajnje je jednostavna, jer se litar jestivog suncokretovog ulja može u prodavnicama naći i za manje od 120 dinara, tako da u sezoni poljskih radova može značajno da se uštedi, mešanjem dizel goriva sa jestivim uljem, lož uljem, pa čak i prerađenim uljem. Stručnjaci, međutim, ne odobravaju ovakve eksperimente, i kažu da mogu da dovedu do ozbiljnih problema, pa i do generalnog remonta motora, na koju se utroši i više od postignute uštede.
Prof. dr Milan Tomić, direktor Departmana za poljoprivrednu tehniku novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, objašnjava kako je poljoprivrednicima, još od kriznih devedesetih godina prošlog veka, poznato da mogu da koriste i „dodatke“ za goriva.
– Svi ti dodaci gorivima imaju u svom sadržaju trigliceride koji prilikom sagorevanja stvaraju polimere, i to dovodi do stvaranja naslaga na osetljivim delovima mašine, a to, dugoročno, dovodi do ozbiljnih kvarova, a, nije isključen ni generalni remont – jasan je naš sagovornik. – Naravno, teško je proceniti koliko takvog goriva može da se potroši a da ne izazove probleme, ali, sigurno je da stariji agregati, sa većim zazorima, imaju i veće tolerancije za ovakva goriva. Kod novijih agregata, sigurno je da bi ovakvo gorivo moglo da izazove ne samo kvarove sistema za napajanje gorivom, koji je najosetljiviji deo mašine, već i kvarove izduvnog sistema.
Sa druge strane, međutim, Jugoslav Tomić, vlasnik farme od 100 muznih krava iz Stajićeva, objašnjava kako za poljoprivrednike rentabilna cena dizela ne bi smela da bude viša od 110 dinara po litru.
– Sa aktuelnim cenama naših proizvoda, samo uz tu cenu bi mogli da radimo i da ostvarimo neki minimalan profit – jasan je Tomić. – Ja, istina, još uvek nisam koristio alternative za dizel, ali, s obzirom da su mi mesečne potrebe farme oko dve tone dizela, čija je cena 168 dinara, jasno je da ću, pre ili kasnije, i ja pribeći tom rešenju, koje mnoge moje kolege koriste.
Tomić, takođe, kaže kako je i poljoprivrednicima poznato da to nije pravo rešenje i da može da dovede do ozbiljnih kvarova.
– Da može da se koristi ulje, ne bi se nafta ni prodavala – kaže Tomić. – Cena nas tera da koristimo i biodizel koji nije prerađen do kraja, da se sipa i prerađeno ulje, pa i jestivo ulje, a svesni smo da bi to moglo da dotuče i ovo malo obnovljene mehanizacije, koju smo kupovali na kredite. Ušteda može da bude i do 40 odsto, ali, znamo da je to na kratak rok…
U kriznim devedesetim godinama često se kao „biodizel“ prodavalo gorivo koje nije bilo do kraja prerađeno – ukazuje dr Tomić. – Poljoprivrednici koji to pamte, nemaju poverenja ni prema biodizelu koji je proizveden u modernim pogonima, i iz kog su odstranjeni trigliceridi i zamenjeni metanolom. Istina, trebalo bi da budu oprezni prema biodizelu iz malih pogona, koji prerađuju do 50 litara u tranši, jer je u njima, jednostavno, neisplativo da se rafinacija radi do kraja…
Izvor: Agrofin