БОЖИЋНИ ОБИЧАЈИ У СРПСКОМ НАРОДУ

У градовима често нема услова за парактиковање већине народних обичаја везаних за Божић, али се на селу још увек може сазнати штошта о српској традицији. Они који су имали прилике да доживе Божић на селу свакако знају какву драж носи тај празник.

Дан уочи Божића назива се Бадњи дан, по томе што се тога дана уноси бадњак у кућу. Рано ујутру се креће у шуму по бадњак, а када домаћин пронађе одговарајуће дрво, стане испред њега окренут истоку. Након што га поспе житом, поздрави га: „Добро јутро и честит ти Бадњи дан“, прекрсти се, помоли Богу и пољуби дрво. Након што је дрво посечено, на пању се остави пола погаче, чија се друга половина поједе у повратку кући са бадњаком. Код куће се за то време ложи ватра, а жене спремају богату трпезу.

Бадњак је симбол Исуса Христа, према њему се понаша као према личности, упућују му се поздрави и приносе жртве. Бадњак се свечано ложи у знак сећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложилиу пећини у којој се родио Исус Христос, да би огрејали новорођенче и његову мајку. Увече домаћин (бадњачар) уноси бадњак у кућу и ступа десном ногом, ради напретка. Пожели укућанима срећно Бадње вече, а они њему узвраћају поздраве и добре жеље.

Домаћица и деца га при томе посипају пшеницом. Бадњак се ставља на огњиште или пећ и део се одмах ложи (у данашњим градским условима, где ово није лако извести, ложењу бадњака може се присуствовати у црквеној порти). Једна грана бадњака ставља се уз источни зид куће, односно у угао где се се налазе иконе и кандило. Слама се уноси заједно са бадњаком, или после њега, и посипа по целој кући, или макар у просторији у којој је постављена свечана трпеза. Она симболизује сламу у пећини у којој се родио Христос. Испод бадњака или у сламу под столом за којим се вечера остављају се слаткиши и поклони за децу. Стари је обичај да када се у кућу доноси слама којом ће се застрти подови неко од старијих квоца, а за њим иду деца и пијучу.

Домаћин који доноси сламу при томе баца разноврсно жито, којим тобоже храни своје пилиће. Ово квоцање и пијукање има симболично значење: као што квочка под крилима прикупља своје пилиће и загрева их материнском љубављу, тако је Христос дошао да све људе сабере у једно својом љубављу. сви укућани стану око стола за којим се вечера, помоле се Богу, честитају једни другима Бадње вече и седају за трпезу.

Вечера је посна, обично се припрема пасуљ, а уз то на трпези могу да стоје хлеб, кисели купус, салата од роткве и празилука, туршија, резанци са орасима, суве шљиве, смокве, јабуке, крушке, компот, мед, ораси, бадеми, лешници… Божић се слави као успомена на дан рођења Исуса Христа и увек пада 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару. Велика важност придаје се првој посети коју породица прими на Божић.

Први посетилац зове се, зависно од краја, полазник, полаженик, полажајник, положајник или радован. Често се за ту улогу неко претходно одреди и позове — у неким крајевима искључиво млада мушка особа. Рано ујутру полазник ступа у кућу десном ногом и поздравља укућане: „Христос се роди и срећан вам Божић“, на што они одговарају: „Ваистину се роди“.

Понегде он уноси посебно за њега припремљени бадњак, који га чека пред кућом. положајник прилази огњишту, односно касније пећи, где џарајући ватру говори: Колико варница, толико срећица, колико варница, толико парица, колико варница, толико у тору оваца, колико варница, толико прасади и јагањаца, колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља, Амин, Боже дај.

Потом домаћица послужи положајника и дарује му припремљен поклон. Положајник симболички представља Мудраце са Истока који су пратећи звезду дошли да се поклоне новорођеном Христу. Верује се да је то човек који ће током целе народне године доносити срећу у кућу.

Рано ујурту на Божић домаћица меси погачу која се назива чесница, мада се у неким крајевима чесница ломи и на Бадње вече. Често се у тесто убаци новчић, који се може чувати и користити у ову сврху из године у годину, нарочито ако је од племенитог метала. У неким пределима у тесто се ставе и фигурице изрезане од дреновог дрвета, које представљају живину, волове, краве, свиње, пчеле итд. Понегде убацују зрна жита и боба, орахе, чуперке вуне, прутиће и ивере од разних грађевина. Име је добила по томе што се меси у част(старије чест) Исуса Христа или зато што се ломи на части (тј. делове). Пошто сви стану око стола домаћин запали свећу, окади иконе и све присутне, па преда кадионицу неком млађем, ко кади целу кућу.

Потом се пева Божићни тропар (у случају да нико не зна Божићни тропар, може се наглас прочитати уобичајена молитва Оче наш). Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Она се окреће као славски колач, а затим се ломи рукама на онолико делова колико има укућана. За печеницу се обично унапред бира најбоље прасе или јагње, које се одвоји и засебно храни, а коље и припрема на Туциндан, два дана пред Божић. Уз печеницу понегде испеку још и ћурку, гуску или кокошку. Када на Божић пада снег верује се да ће година бити родна. Обичај је да на први дан Божића нико не долази у посету осим положајника и празник се прославља у кругу породице.

У ноћи између Бадњег дана и Божића деци посебну радост доноси Божић Бата, остављајући им поклоне у слами. Описујући благослов који је кући доносила посета Божић Бате, народна песма каже: Иде Божић, иде Божић Бата, носи киту злата, да позлати врата, и обоја побоја, и сву кућу до крова. Добро је да се на Божић после ручка симболично започне неки посао како би људи целе године били вредни и да би им послови ишли од руке.

Извор: снновине