Gazdinstvo Sekulić osnovano je 2004. godine u Sremskoj Kamenici. Bavi se ratarskom, stočarskom i voćarskom proizvodnjom. U sastavu gazdinstva nalazi se šest hektara, na kojima je smeštena farma ovaca, junadi. Imaju 50 grla ovaca, a godišnje rade i tov od 15 do 20 goveda koja prodaju klanicama.
Tri hektara je pod zasadom leskovačke i vranjske dunje i dva hektara lešnika. Pored toga obrađuju još 25 hektara oranica na kojima seju krmno bilje i strna žita, koja se koriste za potrebe farme. Zaokružili su ciklus na farmi. Uzgajaju svu hranu na svojim njivama za životinje, a stajnjak od životinja koriste u voćarskoj proizvodnji.
Sekulići su odabrali dunje, jer je tri hektara mala površina da bi se zasadile jabuke ili kruške. Imali su već tri stabla, sa kojih su dobijali do 500 kg dunje, pa su se uverili da podneblje odgovara. Međutim, nisu znali da postoji toliki problem sa ervenijom ili bakterioiznom plamenjačom. Prema rečima vlasnikа gadzinstva Davorа Sekulićа, u trećoj godini zasada imali su prvi ozbiljniji napad ervenije, pa su morali da odstrane 500 stabala i zasade nove.
„Kvalitet naseg voćnjaka je malo čudan, jer se nalazimo u vikend zoni i blizu nacionalnog parka, tako da tretiranje zaštite od zaraze zahteva dosta rada, truda i ulaganja. Koristimo samo zaštitna sredstva po preporuci renomiranih kuća. Nikakvo prskanje antibioticima nije dozvoljeno. Ove godine imamo oko 2.000 stabala u četvrtoj godini. Prinos koji očekujemo je negde oko 20 tona. Bez sistema navodnjavanja, a u ovoj godini to nije bilo ni potrebno. Što se tiče đubrenjа, vršimo ga samo sa stajskim đubrivom i radi se prihrana sa đubrivima na bazi kalijuma i kalcijuma. Od mineralnih đubriva ne dodajemo ništa. Plan nam je da pripremimo i još jedan zasad od 1.500 stabala, s tim što ćemo sada ići na bugarske sorte hemus i trijumf. To su sorte koje su mnogo rezistentnije na bakteriju nego naše“.
Sve sadnice dunje koje je kasnije zasadio, Sekulić je proizveo sam. Kupio je podlogu BA29, grančice od svojih dunja nakalemio i sam napravio sadnice. Uzimali su grančice samo sa onih svojih stabala za koje su smatrali da su otpronija na erveniju i imaju krupnije plodove.
On ističe da je, što se tiče proizvodnje, leskovačka dunja jedna od najkvalitetnijih dunja. Jedina je jabučastog oblika, ima najbolju aromu, ali ima jednu veliku manu – neotpornost na plamenjaču i lako opadanje plodova. Plodovi kada dođu u fiziološku zrelost, a to je negde oko 170 dana od punog cvetanja i dostignu masu veću od 270 grama, u slučaju jačeg vetra opadaju i tada ne mogu da se prodaju kao konzumni proizvodi, već samo kao dunje za preradu.
Gazdinstvo Sekulić nema u planu da ide u viši stepen prerade dunje, pre svega zbog toga što imaju malu količinu. Cilj im je da, sa potencijalima kojima raspolažu, u sedmoj ili osmoj godini imaju prinos od 100 tona, sa 3.000 stabala na tri hektara.
Nema problema sa plasmanom
Sa plasmanom, ističu, za sada nemaju većih problema. Kada je reč o prodaji, dunje selektuju. Skupljeni plodovi se odmah odvajaju i idu na preradu, ubrani plodovi se prebiraju. Oni plodovi koji ispunjavaju FFV standard Ujedinjenih nacija, idu u prodaju kao konzumni. „To je otprilike 40 odsto od ukupnog roda. FFV standard propisuje kvalitet – veličinu dunje, težinu, izgled, oblik, oštećenja. Svaka dunja mora da ima odgovarajući izgled sorte, da bude većeg promera od 70 mm, ne sme da ima oštećenja veća od dva centimetra“, objašnjava sagovornik.
Dodaje da je dunja je tražena na tržištu, pre svega za proizvodnju rakije dunjevače: „Nalazimo se blizu Novog Sada. Dolaze ljudi i kupuju po 300 kg, ili 500 kg i prave svoju rakiju. Koliko je potrebno za jedan litar dunjevače? Pa to je tehnološko pitanje i sve zavisi kako se odradi proces fermentacije. Neki rezultati koje mi imamo na našem imanju je da smo dobili litar rakije od 9,5 kg dunja, a jačina te rakije je bila 40 gradi“.
Kako savetuje Davor, ako neko razmišlja da gaji dunju, trebalo bi da bude jako uporan i istrajan, jer tržište postoji, a dunja ne zahteva neke specijalne tipove zemljišta: „Može da se gaji na svim tipovima zemljišta, pa i na onome koje je pete klase. Trebalo bi da je samo na većim nadmorskim visinama, gde ima dosta vetra“.
Svoju dunju poznaje četiri godine i kaže da nema preporuke kada je reč o klimi. Kada je on zasadio svoju dunju, bilo je – 20°C i nikakvih problema nije bilo, mlad zasad je izdržao nisku temperaturu.
„Dunja kasnije cveta, a na teritoriji Fruške gore, gde se nalazi zasad, cvetanje je između 15. i 20. aprila. Dunja je 170 dan od punog cvetanja zrela i tada kreće da se bere. Punu zrelost dobija ubrana, a kod ljudi koji je ostavaljaju u punoj zrelosti na drvetu, ona mora da ide u preradu. Sazreva od početka do kraja oktobra. A kad se krene sa selektivnom berbom, prvo se beru najveći primerci konzumne dunje, jedan deo ide u hladnjaču, a ovaj koji je sazreo na drvetu i dobio jarku žutu boju, taj deo ide odmah u prodaju“, objašnjava Sekulić.
Gazdinstvo u Sremskoj Kamenici čine on i njegova supruga, obrađuju zemlju sami, zahvaljujući pre svega tome što imaju dosta agromehanizacije, a i u poljoprivredi je njegova porodica ceo život. Jedino,kada ne stignu sve i kada su vezani za rokove, angažuju radnike. Upravo sada moraju da seju pšenicu i ječam a u toku su radovi u voćnjaku. Zbog toga ovih dana očekuje da mu stignu dva radnika, kao ispomoć. Inače, on sam sa svojom suprugom bere, prebira, pakuje i klasifikuje 20 tona dunja svake godine.
„Blizu smo Novog Sada i ima uvek studenata koji hoće da rade preko studentske zadruge. Nemamo taj problem nedostatka radne snage, nego neko ko se nalazi mnogo dalje“, zaključuje Sekulić.
Preporuku ili primedbu državi zbog poljoprivredne politike neće da daje. Kaže samo kratko da je, kao i svaki drugi poljoprivredni proizvođač u ovoj zemlji, nezadovoljan uslovima subvencija i pomoći, te da smatra da država može mnogo više da pomogne mladim poljoprivrednicima.
Izvor: agroklub