BUKETI ŠAROLIKOG CVEĆA SA BANATSKIH ĆILIMA

Kada se skrene levo kako put zavija iz glavne ulice, odmah tu posle nekoliko metara između kuća novijeg datuma izgradnje nalazi se jedna uska neugledna kapija naslonjena na isto tako usku kuću pravougaonog oblika. Kada se uđe u dvorište sa desne strane stoji zastakljeni kong koji prati čitavu dužinu kuće. Na njegovom levom kraju nalazi se malecko kupatilo a na njegovom desnom kraju ostava. U sredini veranda puna cveća i stočić sa dve stolice. Ulaz u kuću stoji tačno naspram ulaza u kong. Čim se uđe nailazi se na trpezariju i kuhinjsku nišu koja je odvojena od ostatka sobe dugačkom zavesom i naslanja se na jednu veliku kaljavu peć. Po sredini prostojije prostrta je prugasta krpara. Prisutan zadah vlage otkriva jednu pukotinu u zidu iz koje viri sloj otpalog naboja i tako pokazuje dva reda čerpića. Iza trpezarijskog stola šareni se kauč prekriven ćilimom, njegove boje su nešto zagasitije u

odnosu na onaj koji se nalazi desno u gostinskoj sobi i prekriva dupli krevet posred koga stoji uredno složena visoka kocka od posteljine i jastuka. Ćilim iz krajnje, gazdinske sobe je najšareniji, a onaj najmanji koji pokriva trpezarijski sto je ukrašen krivudavim vencima ruža. I sama vunena potka ćilima uvukla je u sebe miris vlage. Ne zna se koliko su stari ćilimi. Već su  se dobro pomešale priče ko ih je tkao i gde, kao i što su se boje sa njihivih šara od korišćenja i čisćenja mestimično ispreplitale. Zna se da bi oni sastavljeni iz dve pole i tkani na klasičnom uskom, odnosno horizontalnom razboju trebali biti stariji ali ne nužno, ako ne stariji onda su sigurno rađeni u domaćoj radinosti za lične kućne potrebštine. Oni rađeni na širokom razboju koji je omogućio izradu ćilima izcela su sigurno mlađi, a za njihovu izradu kao i za dolazak širokog razboja su zaslužne prve radionce u Velikom Bečkereku koje su predvodili Antal Štrajtman, Nina Lang i Šarlota Kovalski.  U ovom centru Torontalske županije tkao se istoimeni čuveni ćilim- Torontalski ćilim koji je bio veoma cenjen na tadašnjem evropskom tržištu. Ne čudi onda što su baš u Zrenjaninu odnosno tada Bečkereku bila osnovana prva

Udruženja za domaću radinost pa i prva prava tkačka škola davne 1884. godine.

Nekada je gotovo svaka kuća posedovala jedan razboj. Žene su na njemu tkale tkaninie koje su koristile za različite vrste kao prostirki i prekrivača tako i odeće. Razvijena naturalna proizvodnja osamnaestog i devetnaestog veka ovog dela Vojvodine omogućila je njenim žiteljima da sve svoje životne potrebe podmiruju proizvodnjom u svom domaćinstvu i u svojoj sopstvenoj organizaciji. Tkalje po selima su bile veoma cenjene i uvažavane. Najsposobnije su svoje znanje prenosile drugima, a po njihovim obrascima su se tkali ćilimi tehnikom klečanja. Lepota banatskog ćilima je u tome što i pored svoje klasične ornamentike, tkalje nisu u potpunosti prenosile zadate obrasce već su slobodno u tkanje unosile svoja shvatanja, znanja i svojim umećem proširivale lepezu šarolikosti motiva i boja.

Ćilim je svakako bio najluksuzniji deo tekstilnog pokućstva rumunskih i srpskih banaćanki koje su ga izrađivale. Devojke su ga slagale u sanduke svoga miraza, obavezno su se njime kitili kumovski konji, prostirao se pod noge mladenaca, darivao se svatovima kao i u drugim važnim prilikama, poklanjao se crkvi, a na posletku je njime opreman i odar pokojnika.

Zbog njegovog tako važnog mesta u domaćinstvu, narod nikako nije mogao da prihvati izradu ćilima kao nešto što bi moglo biti kupovano i prodavano kao svaka druga roba. Za meštane je bila sramaota da se ćilimom trguje. Tkačka škola je tako odlučila da 1889. godine organizuje lutriju na kojoj bi svaki dobitnik osvojio ćilim. Na ovaj način se i sama škola malo oslobodila svojih velikih zaliha a i promovisala mogućnost trgovine ovim prelepim predmetom.

Zna se da ćilim stiže sa istoka i da gotovo svi ćilimi preko persijskog, od kojeg mu potiče i ime, pa sve do pirotskog poseduju ornamentiku sličnog sadržaja i značenja. Skloni smo pričama i ne samo pričama već verovanjima, da je do nas stigao preko Turaka. Bez izuzetka, Osmansko carstvo je imalo veliki uticaj u mešanju kultura i prenošenju istočnjačkih verednosti na Balkansko poluostrvo i obrnuto. Neobično je to što se veoma lako zaboravlja činjenica da su se ljudi oduvek kretali što trgujući, što bežeći od ratova a i svojom voljom menjajući staništa. Svedoci smo u malom da je dovoljana samo jedna umešna tkalja koja bi sišla u Pirot, ili jedna koja bi iz pirota došla do Banata i tako donela svoje znaje i razmenila ga sa iskustvima ostalih. Tako je nešto što bi moglo biti strogo tradicionalni srpski ćilim u dodiru sa rumunskom kulturom u Banatu postao bogatiji u šarenilu boja i lakoći postavljanja novih motiva. Geometrijski oblici su se posle okitili vencima cveća i pastelnim bojama koji su stizali na razglednicama i modnim časopisima iz Beča i tako stvorili jedinstveni Banatski ćilim. Za vrednim tkaljama ostala je zbirka od oko stotinak izuzetno očuvanih srpskih i rumunskih ćilima koja se sa pravom čuva u Narodnom Muzeju Zrenjanina. Muzej u njihovu čast organizuje izložbe na kojima se ćilimi iznose iz magacina i bivaju vidljivi za veliki broj posetilaca. Ne retko kao nekada, tako i dans neki od ćilima otputuju na izložbe širom evrope.

Ako je južnoafrički umetnik William Kentridge svoje modele pronašao u afričkom batiku, da bi ih posle preneo na napuljske tkalje koje su tkale tapiserije sa njegovim šablonima ali ujedno i istorijom svoje zemlje, moćićemo i mi da pošaljemo daleko glas i boje svog čarobnog banatskog ćilima.

Na nama je da ga čuvamo i uvažavamo njegovo postojanje, kao i da ga oživljavanjem tkačke tradicije njegove izrade uvedemo ponovo na velika vrata u svoje domove. Banatski ćilim stoji kao zastava saživota dve tkalje iz dva naroda banata koje su u njega utkali svoju tradiciju, sličnosti i razlike, teškoće i lepote života u ravnici. Kao takav, ćilim postaje jedinstveni zapis istorije i budućnosti.

Za vojvodjanske.rs: Irma Mikeš

Redakcijski kolegijum i autorka teksta, zahvaljuju se Narodnom Muzeju Zrenjanina na gostoprimstvu i svim informacijama.