Sinoć, druge večeri Sterijinog pozorja, smo imali priliku da na delu vidimo u čemu je razlika između pripovedanja i propovedanja, kako je to definisao reditelj a posebno naglasio selektor u obrazloženju izbora ove odlične predstave. Ovo jednostavno a suštinski genijalno obrazloženje nam daje tačan odgovor zbog čega, vrlo često, mladi ljudi imaju otpor prema epskoj poeziji, tom dragocenom blagu koje posedujemo. Iskreno rečeno i potpisnik ovog teksta je bio skeptičan kada je saznao da predstava “Carstvo nebesko” traje oko tri sata te da je bazirana na kazivanju srpskih narodnih pesama kosovskog i pokosovskog ciklusa. Nisam siguran da li sam u pravu ali čini mi se da nikada u svojoj dugogodišnjij karijeri posećivanja pozorišnih predstava, po subjektivnoj proceni, nisam imao priliku da vidim da drugom delu predstave prisustvuje više publike nego prvom, da li je to zbog drugačijeg rasporeda publike ili čega drugog ne mogu sa sigurnoću da tvrdim. Takođe sam dobio odgovor za koji ne znam da li ću tačno moći da iznesem a to je: šta je to onog drugog Jerneja, od pre dva veka, Kopitara, fasciniralo kod Vuka Karadžića i njegovog napora da usmeno predanje zabeleži i sačuva za budućnost, da se ovog puta ne dotičemo Getea jer to će nas odvesti baš daleko.
Gost iz Slovenije, Jernej Lorencin sa svojim kreativnim timom, nam je na objektivan i pristupačan način pokazao smer pomoću kojega bi mogli/trebali doći do odgovora na pitanje kako da epsku poeziju učinimo pristupačnijom nama samima jer čini se da smo negde zalutali, izgubili korak, pa se to svelo na suvoparna predavanja u školama, fakultetima, političkim raspravama… Za razliku od navedenih institucija i protagonista čitav ansambl je uz svesrdnu pomoć kreativnog tima uspeo da ovoj mitološkoj i mitomanskoj temi udahne neophodnu dozu ljudskosti i sluha za emociju drugoga. Narodski rečeno uspeli su da nam prevedu našu epsku poeziju, na koju smo često i samo na rečima jako osetljivi, sa mitološkog na normalan ljudski govor, jednostavno, oživeli su pred našim očima realan bol majke za sinovima, sestre za braćom, devojke za momkom, budućim mužem… Retko kada mi je nedostajalo reči kao ovom prilikom kojim bih izrazio divljenje i fascinaciju sinoćnjim doživljajem koji nam je pružila predstava.
Ipak po mom skromnom mišljenju, takođe i iskusnih prijatelja sa kojima sam uspeo da razgovaram do momenta pisanja ovog teksta za nijansu je bolji i životniji bio ženski deo glumačkog ansambla predvođen doajenom srpskog glumišta Olgom Odanović. Njena interpretacija Majke Jugovića sa nogama koje pulsiraju ispod haljine od nežnog, jedva primetnog, do krešenda prilikom katarze te ponovnog smirivanja je nešto jedinstveno, neprevaziđeno i retko vidljivo na sceni. I kada pomislite da od toga nema dalje ni bolje suočite se sa izvanrednom Natašom Ninković i njenim sestrinskim preklinjanjem braće da bar jedan od njih ostane sestri za utehu. Fascinantna, u celoj priči, je odmerenost i veoma tačna procena reditelja da tolika količina bola na jednom mestu teško podnošljiva pa to rešava uvođenjem predaha za publiku i naravno glumce kroz privatne priče kako su se oni prvi put susreli sa epskom poezijom. Mislim da je neopisivo, to se mora doživeti, priča Branka Jerinića o svojoj jedva pismenoj Baki i tom za naš narod veoma značajnom usmenom predanju tj. pripovedanju na koji se nadovezuje Hana Selimović sa svojom pričom koja samo naizgled nema nikakve veze sa kontekstom u kome se nalazimo, da je njoj baka ostavila u amanet da pročita “Prohujalo sa vihorom”, što je takođe epska priča samo o nekom drugom ratu ispričana nekim drugim jezikom i nekim drugačijim sredstvima. Kada na sve to dodate Nadu Šargin koja svojom eteričnošću, koja se graniči sa prozračnošću, govori o nerealizovanoj prosidbi kao Kosovka devojka i izgubljenoj budućnosti…ostajete nemi pa ne treba da vas začudi ako vas svrbe oči ili osetite suze.
Muški deo glumačke ekipe je uz samo rame ženskom, a tu je pored već pomenutog g. Jerinića, Bojan Žirović koji, možemo da kažemo, predvodi taj mlađi deo tima. Uz koleno mu je “desnica ruka”, Nikola Vujović koji čitavoj priči dodaje neophodni crnogorski šmek, pogotovo što potiče iz tog severnog, planinskog dela Crne Gore. Naravno moramo da ovde pomenemo mladog Slavena Došla kao i Milutina Miloševića čija će savremena verzija priče o Stevanu Musiću u uličnom žargonu ostati sigurno zapamćena kod mlađeg dela publike.
Toliko još detalja ima o kojima bi moglo da se piše da se bojim da ne bi ostalo dovoljno prostora za dolazeće predstave ali ću istaći muzičku podlogu Karmine Šilec koja pleni pažnju ne samo svojom preciznošću u komponovanju već i u korepetitiorskom delu posla, posebno je uočljivo da se ni u jednom trenutku ne pojavljuju gusle, što dokazuje da se i bez njih može na pravi način govoriti o junaštvu. Bitan detalj je znalački, na pravom mestu projektovana pauza koja može da se tumači kao granica između kosovskog i pokovskog ciklusa, kao predah ili prelaz iz ženske tragike u muško herojstvo koja kulminira sa procenjenim statističkim podacima na osnovu istorijskih dokumenata o količlini raspadajućeg ljudskog mesa, količini krvi, izmeta itd. sve to prevedeno u savremenu terminologiju koja je stvarno poražavajuća.
Na kraju detalj koji moram podvući a to je: da sam doživeo prvi put da je novosadska publika na samom kraju ostala nema kao što se to desilo sinoć. Prvi put se desilo da novosadska publika, posebno sterijanska, nije prepoznala da je priči posle tri sata došao kraj, kao da je očekivala još. Naravno nakon toga su akteri nagrađeni dugotrajnim aplauzom. Priču o ovoj sjajnoj predstavi ćemo završiti rečenicom koju je izgovorio direktor Bitef teatra, Miloš Latinović, da mu je jedan prijatelj rekao da bi trebalo ovu predstavu igrati u svakom selu ili na svakom mogućem mestu ove zemlje sa čim se u potpunosti slažem i našim čitaocima iskreno preporučujem da ako budu imali priliku je obavezno pogledaju bilo gde da se igra.
ps. Ocena publike za predstavu Švajcarska – 3,46
Pozor! Pozorje! – Za vojvodjanske.rs piše : Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.