Časopis „Stripolis“ formiran je pre tačno deset godina, sa željom da se oblik verbo-vizuelnog izražavanja kao što je strip pomeri sa ivice ka središtu umetničkog dešavanja .
Časopis svojim grafičkim izgledom nostalgično asocira na vremena sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, i tako na indirektan način odaje poštu entuzijazmu i zapaženim rezultatima predhodnih generacija koje su delovali na polju stripa.
Iako je nastanak modernog stripa bio vezan za ekspanziju štampe, krajem devetnaestog veka, svest o tome da „Stripolis“ nastaje u periodu njene krize, a možda i njenog budućeg izdisaja, nije nam skrenula sa puta prvobitnu nameru da se časopis rodi baš u ovakvom, štampanom, obliku.
Ipak novo vreme omogućilo je i nove oblike komunikacija kakvi ranije nisu bile prisutni i mogući. Jedna od tih mogućnosti je uspostava direktnog kontakta sa autorima širom planete. Njihovi različiti pristupi i poimanja stripa učinili su da stranice „Stripolis-a“ budu ispunjene najoriginalnijim i do sada neviđenim eksperimentima u jeziku stripa. Pomenimo samo minuciozni grafizam Toka Feča, dobitnika prestižne nagrade fondacije „Kseriks“, apstraktne stripove Andreja Molotjua, profesora na „Indiana Univerzitetu“, stripove koji su posvećeni ljudima sa hendikepm autorke Juko Šimizu čije ilustracije krase stranice „Nju Jorkera“, „Tajma“, „Roling Stonsa“ i sličnih publikacija… Posmatrajući ove radove dolazi se do zaključka da široko područje jezika stripa još nije dovoljno istraženo, pogotovo ne u pogledu važnosti koju on ima za same stvaraoce, jer mnogi od njih su ovaj jezik iskoristili da bi spoljili svoje najintimnije emocije ne osvrćući se mnogo na zahteve koje diktiraju tržište i industrija.
U svakom broju objavljuju se teorijski tekstovi, intervjui i stripovi autora iz Srbije koji su 80-tih sticali publiku u tadašnjim strip magazinima, da bi zatim izgradili svetske karijere, poput Zorana Janjetova, Darka Perovića, Branislava Kerca, Ivice Stevanovića…
Takođe, jedna od misija „Stripolisa“, kao i samog stripa uostalom, je da spaja generacije, pa su zastupljeni i autori stasali nakon 2000-te, na novom talasu stripa kod nas.
Interesantna je i znatna zastupljenost žena koje se bave stripom. Radovi Nine Bunjevac, Line Hoven, Nikol Klevlu, Ivete Fedorove, Sonje Oliviere, Eugenije Monti karakterišu poentilistička tehnika, pikturalna lepota i koloristička slojevitost, čime doprinose različitosti likovnih poetika i žanrova autorskog stripa na kojem se insistira prilikom uređivanja ovog časopisa.
Nakon štampanja, časopis se šalje autorima i svim relevantnijim ljudima iz sveta stripa i na taj način se šire vesti o pozitivnim dešavanji u kulturi naše zemlje.
Tako je u proteklih deset godina „Stripolis“ stizao na adrese strip umetnika u većini zemalja američkog kontinenta, od Kanada do Argentine i Meksika, zatim širom Evrope, a onda i na bliskom istoku kao na primer u Iranu… Ovakav način saradnje je ujedno i jedinstven primer kako iz entuzijazma i ljubavi prema devetoj umetnosti, uz minimalna sredstva, iz jedne male sredine može da se pokrene nešto zaista vredno pažnje.