ЋИРИЛИЦА КАО УМЕТНИЧКО НАДАХНУЋЕ

ЋИРИЛИЦА КАО УМЕТНИЧКО НАДАХНУЋЕ

Олгица Стефановић је графички дизајнер, илустратор, сликар и иконописац. Члан УЛУС-а, УЛУВ-а и Екслибрис друштва Војводине. Живи и ствара у Новом Саду. Имала је више десетина самосталних изложби од Србије и Републике Српске до Русије и Канаде, а колективних још и више.

За свој уметнички вјерују Олгица Стефановић је изабрала ћирилицу, православље и светосавље. На питање како се то догодило, каже да је то оно што носиш у себи и дубоко осећаш. Сада не може да замисли да се бави неком другом темом, осим да истражује и продубљује ову област.

У раду комбинује технике да постигне жељену структуру, смањи одсјај боје и сл. Воли пастелне боје и природне материјале, тако, нпр. један пањ уз мало маште постане предивна скулптура а слово Ж које је посебно инспирише, оживотворила је и окрилатила на много начина. Олгица је одувек била креативна, каже да се ни као дете није досађивала већ увек нешто стварала. Полази од неког узора али га скоро никада не копира већ додаје свој креативни траг, украси га, окрилати. Чак и  компјутерски дорађена графика, вињета, слово, за полазиште има претходно урађену слику.

Украсила је књиге многих аутора. За ауторски „Сликовни буквар православља” добила је прву награду „Захарије Орфелин” за најлепшу књигу Сајма књига у Београду. Са 106 ћириличних иницијалних слова и 60 илустрација оплеменила је српско-енглеско издање књиге „Знаменити Срби“, као и Молитвеник за децу. Добитник је и Златне значке 2018. за истрајан стваралачки допринос ширењу културе који додељују Културно-просветна заједница и Министарство спољних послова а под покровитељством Министарства културе и информисања.

Сем средњовековне уметности, Олгица се бави модерним темама и апстракцијом. Такође, држи и радионице за децу при библиотекама, школама, културним центрима или манастирима. Једну радионицу је имала у Аустрији на позив свештеника а одржала ју је деци која уопште не знају ћирилицу. Након креативног дружења полазници су увек срећни и озарени јер су створили нешто посебно, нарочито ако уследи и изложба.

Каже да воли да путује по Србији и да су јој посебно драге изложбе које је имала у мањим местима. Што се тиче средњовековне баштине, много воли манастир Студеницу. Ова Света царска лавра  јој је прелепа у свим годишњим добима, нарочито прелив боја и светлости на мермеру након кише. Осећа молитвену енергију накупљену кроз векове, хода куда је ходио Свети Сава. Дуго времена је била под утиском лепоте фреске студеничког распећа. Важан део у њеној души заузима милешевски Бели анђео. Такође јој је битан и манастир Градац у чијој старој гостопримници се настанила једна њена композиција.

„Олгица Стефановић се бави ћирилицом, и као чувар Грала бди над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном древношћу… Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред умирућег писма народа који не пристаје на нестанак” (Драгомир Ацовић). Њена ћирилица у „краснословљу” – ново је „слово наде” за нас уморне и посустале, нова нам кућа и капија. Где је слово ту је и реч, а где је реч ту је и Бог који надахњује уметника. И тако се све врти у безвременој Творчевој спирали.

 

Текст: В. Раонић;

Фото прилози: О. Стефановић;

 

Author Image
В. Раонић
%d bloggers like this: