Prava zima, zimske radosti i praznici su pomalo uspavali i pomerili novosadsku književnu scenu u drugi plan. Da nije sve tako dremljivo imali smo priliku da se uverimo tokom četvrtka 10.januara, dana u kojem je izdavačka kuća “Prometej“ obeležila 29 godina rada. Tom prilikom je Pokrajinski sekretar za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama Dragana Milošević, Aleksandru Đuričiću uručila prestižnu književnu nagradu „Dejan Medaković“ za knjigu “Čuvarkuće – udovice pisaca” koju je publikovao tokom upravo istekle 2018 beogradski “Samizdat”. Čestitajući u ime Pokrajinske vlade laureatu na velikoj književnoj nagradi, Dragana Milošević je apostrofirala značaj, jubileja, 29 godina od osnivanja jednog od najvećih domaćih izdavača, koji se odnedavno nalazi i u novom poslovnom prostoru, izdavačkoj kući „Prometej“, jer već jedanaest godina dodeljujući nagradu „Dejan Medaković“ doprinosi očuvanju kulturnog identiteta, tradicije, jezika i pisma.
U ime grada Novog Sada prisutne je pozdravio gradonačelnik Miloš Vučević, a o značaju same nagrade govorio je osnivač i direktor IK “Prometej“ Zoran Kolundžija. “Prometej“ je bio ekskluzivni Medakovićev izdavač, a dosadašnji laureati nagrade koja nosi ime ovog velikana od 2008. godine do danas bili su Momo Kapor, Miodrag B. Protić, Mirko Demić, Vasilije Krestić, Radivoj Stanivuk, Aleksandar Gatalica, Dinko Davidov, Nada Milošević Đorđević, Ljubomir Simović i Milisav Savić. O nagradi odlučuje žiri u sastavu dr Draško Ređep, dr Boško Suvajdžić i Radovan Popović.
Nakon oficijelnog uručivanja ove značajne nagrade, u večernjim satima, knjižara “Bulevar books” je u večernjim satima, organizovala promociju ove interesantne knjige. U intimnoj i nadasve opuštenoj atmosferi nam je autor Aleksandar Đuričić, publicista, doskorašnji novinar magazina Newsweek Srbija, ispričao kako je od feljtona koji je objavljivao u pomenutom magazinu došao na ideju da od tih intimnih razgovora sačini ovu zanimljivu knjigu. Na početku je istakao da mu je ovo prva književna nagrada te da je prijatno iznenađen i obradovan posebno što se nagrada dodeljuje za memoarsku prozu i dugo pamćenje jer se kod nas, u principu, veoma kratko, tj. ništa se ne pamti.
Kroz ovo prijatno druženje, prvo u nastupajućoj godini, u knjižari Bulevar Books, nas je vodio Milan Tripković, jedan od suvlasnika, koji nas je podsetio da je Đuričićev novinarski pristup sa kojim je započeo rad na ovom delu značajan jer se, iako nije imao nameru da se metodološki upušta u teoriju i istoriju književnosti, na kraju ispostavilo da je došao do dragocenih podataka koji osvetljavaju bitne detalje iz života poznatih pisaca kroz razgovore sa njihovim udovicama. Tako su se u ovoj knjizi našle ispričane „iz prve ruke“ priče životnih saputnica, koje nam osvetljavaju živote Borisava Pekića, Mome Kapora, Antonija Isakovića, Libera Markonija (Slobodan Marković), Milorada Pavića, Mirka Kovača, Mike Oklopa (Milan Oklopdžić), Oskara Daviča, Đorđa Lebovića i Petrua Krdua.
Po rečima Aleksandra Đuričića zajednički imenitelj ove knjige, o kome pričaju sve životne saputnice velikana srpske književnosti sa kraja dvadesetog veka, je: … ljubav, ljubav i ljubav, beskrajna ljubav. Ljubav za života i ljubav posle života, zato se ova knjiga zove Čuvarkuće. Iako su svi oni imali više ljubavi, kad kažem ljubav ne mislim na monogamiju, znači i one su imale više ljudi sa kojima su imale ljubav, pre i posle smrti pisaca o kojima je ovde reč, ali je ovo nešto iskonsko. Iskonsko čuvanje nekog prijateljstva, van seksualnosti, jer ono intimno je imalo mnogo veći značaj.
M.T. – Knjigu započinješ sa Borisavom Pekićem odnosno Ljiljanom Pekić, kako si poređao sve ove priče, šta te je opredelilo za takav redosled?
A.Đ. – Pa ne znam, to je ona novinarska šema, urednička intuicija, dugo sam bio urednik u raznim časopisima, tako mi je palo… ajde da počnem sa Pekićem a da završim sa Kovačem.
M.T. – To jeste zanimljivo, jer oni jesu povezani, tu se desila interesantna stvar, oni su bili jako vezani za života a do razlaza dolazi nakon Pekićeve smrti.
A.Đ. – Pa, da… o tome se radi, eto o tome se radi, otkrio si, to mi je bila neke ideja, u međuvremenu sam spakovao živote ovih ostalih.
M.T. – Ja od svih navedenih u knjizi jedino poznajem Ljiljanu Pekić, ona se zaista podredila velikom umu i nasleđu svoga muža?
A.Đ. – Ali sve one su, veruj mi, se podredile svojim velikim, životnim ljubavima, samo što se to u slučaju Ljiljane Pekić, možda, najviše vidi jer mi Pekića svi vidimo kao spomenik i zato što je ona najuspešnija u tome. Možda još jedino supruga Milorada Pavića, Jasmina, je prilično uspešna u tome, mada sve one i dalje čuvaju uspomenu na svoje pokojnike, sve one čuvaju te knjige, slike, rukopise… pa čak iako imaju neke nove živote, neke nove ljubavi…
M.T. – Ljilja Pekić je, ne znam koliko vremena svoga života potrošila u preslušavanjima magnetofonskih traka koje je otkrila nakon njegove smrti i prekucavanju tih tekstova da bi se prvo pojavila “Korespodencija kao život” a opet vidimo da je Kovačeva udovica, Boba, Sloboda Kovač protiv, njeno mišljenje je da bi bolje bilo da se ta knjiga nije pojavila… kakav je tvoj stav? Da li je dobro ili nije što se ona toga poduhvatila, tog nasleđa i da li bi Borisav Pekić, da je živ… da li bi on to objavio?
A.Đ. – E, pa sad… ja sad ne mogu da dam pouzdan odgovor, šta bi bilo,kad bi bilo… ja mislim da ne bi. S druge strane, to je samo moje mišljenje kao posmatrača ali Ljilji Pekić je po njenom priznanju to spasilo život. To je jedini, prvi i poslednji muškarac u njenom životu… onda je ona našla te trake koje je prvi put u životu slušala. On te trake nije snimao za nju, on je to snimao za sebe, tako da je ona produžila sebi život slušajući njega i dalje… i od toga praveći neke nove knjige. Kakav je kvalitet tih knjiga, da li bi Borisav Pekić bio zadovoljan ili ne sa njima mi to ne znamo ali njoj je to pomoglo i ona je i njega održala dalje u životu. Njegove knjige su i dalje na policama u knjižarama, njegove knjige se i dalje izdaju. Prošlo je dvadesetpet godina od njegove smrti, ove generacije rođene sa internetom i fejsbukom mogu da vide da postoji “Zlatno runo”… i meni je to OK, neće ga verovatno pročitati ali ono postoji… žene su heroji!
M.T. – …vidi se da se njihovi životi prepliću ali i kod jednog i kod drugog se često pominje Danilo Kiš, a tebi u knjizi fali Kiš, nema ga, zašto?
A.Đ. – Pa fali i meni… ali znaš zašto nisam hteo da se upuštam u to. Izašla je genijalna knjiga “Izvod iz knjige rođenih” koju je napisao engleski pisac Mark Tompson, on je istraživao dvadeset godina život Danila Kiša… to je genijalno. Jesi li čitao to?
M.T. – Nisam…
A.Đ. – To moraš da pročitaš i obavezno da imaš u knjižari, ja sam to pročitao… čovek se dve decenije bavio, po zapadnim principima Danilom Kišom. Tu ima sve, tu je i Paskal i Mira Miočinović, znači i prva i druga njegova žena… i Kišovi prijatelji iz detinjstva, i svi Kišovi saradnici… ja kad sam pročitao tu knjigu onda mi je bilo jasno da ja tu ne bih imao šta da dopunim i da je skoro nemoguće otkriti još nešto preko toga. I zbog toga sam odustao, tj. nisam hteo da se upuštam u to… ali Kiš u “Čuvarkućama” nekako provejava, ima ga dovoljno… on lebdi i kod Lebovića, i kod Pekića i kod Kapora… tako da je Kiš u ovoj knjizi neki tajni svedok…
Ovi citati mogu da ilustruju priče u kojima nam je g. Đuričić živopisno objašnjavao način na koje je vodio razgovore sa suprugama velikana srpske književnosti u prisutni su skoro dva sata uživali. Sa druge strane znamo da nas u ovoj godini očekuje još puno sličnih događaja i intimnih svirki koje organizuje agilna ekipa iz Bulevar Booksa. Pa srećna nam novočitajuća 2019 godina!
Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.