Gladi Mimika svoju violinu. E, mnogo je ona lјudi razveselila, a mnogo je i suza izazivala. U ono vreme, 1896. godine i dalјe, kod Srba, a i Bunjevaca bilo je moderno da sviraju i gajde uz violinu…i kako se jako vršila mađarizacija, bile su omilјene srpske narodne pesme, epske. I kada bismo zasvirali i zapevali koju epsku pesmu, a njih smo u to vreme najviše izvodili, svi bi udarili u suze…Sećam se, kad zapevam:
“Od kada je sablјa sakovana,
Od kad konji ravnicama praše,
Od kada je gavran pocrnio…”
Sve grca…e tako je to bilo onda! Onda smo mi shvatali pevanje i sviranje kao buđenje nacionalne svesti. I čika Joca opet prevlači drhtavim prstima preko struna svoje violine.
– Vi svirate samo na violini?
– Na svim instrumentima, a inače sam “šte-gajger”. Što sam imao violinu…
Ovo je sada posebna priča, a počinje negde tamo gde počinje i onaj XX vek. U Bečeju, jedne noći, u nekadašnjoj opštinskoj kafani, raspoloženim gostima svirao je neki ciganin. Čim bi štogod otpevao, skidao bi kapu pa išao od stola do stola. Došao je i do stola za kojim je sedeo Joca Mimika…
– Molim, gospodine…
– Daj da vidim tu violinu – rekao je Mimika.
– Da ti dam…
– Pošto?
Ciganin se iznenadio, pa zbunio, pa zagrcnuo…Nije znao šta da misli, da li je to zbog sviranja, ili…
– Ja te ozbilјno pitam, sviđa mi se, a i ja sam svirac…
– E, kad si svirac, onda je to druga stvar…
Počeo ciga od Kulina-bana, da hvali svoju violinu, a završio da ga violina košta grdnih para i da je za nju, lično dao 15 forinti…
– Dobro, evo! – presekao je Joca razgovor i kupio violinu. Bila je to Amatijeva violina…Voleo sam je kao oči u glavi, ali…i tu je Joca zaplakao, kao malo dete…i umesto da priča dalјe šta se zbilo sa violin, procedio je “Mislio sam Bog pa Rusija, al sad sam se oladio…
– Jednog dana, kad su topovi grmeli bačkom ravnicom i pucao obruč za obruč Hitlerove sile, u Molu, u Mimikinu kuću, upala su dva sovjetska oficira…
– Dočekao sam ih lepo, a oni hop, pa za violinu.
– Davaj!
– I zna se…uzeli su je.”
Uz čašicu rizlinga, nastavlјen je razgovor i pogled je pao na jednu sliku iz 1908. godine. Slika prikazuje tamburašku družinu, prvu u Molu, a verovatno i u Vojvodini. Osnovana je 1896. godine pod imenom “Lira”, a gostovala je po celoj Bačkoj i Banatu. Joca Milinko – Mimika bio je osnivač i kapelnik, a ostali članovi su bili Jefta Maletaški, Jova Vrbaški, Pera Simentić, Paja Ubavčić, Dina Lukavčević…
Razgovor je nastavlјen o Marku Nešiću, sa kojim je Mimika drugovao.
– Ih koliko smo puta samo bili zajedno! Pa odjednom, zagledan u Markovu sliku na zidu, Mimika skoči sa stolice, uzvrti se, stisnu zube i lјutito reče: “Kakav je to red i put da se tako malo čuje o Marku…”
Primirivši se malo, Mimika je nastavio: “Marko mi je svoje kompozicije slao da ih popularišem, a i malo začinim…”.
– A gde ste se sastajali?
– Kod mene, a najviše u “Beloj lađi” u Novom Sadu. U ovoj kafani Nešić je jedno vreme bio i kapelnik. To je bilo onda kada je u “Beloj lađi” svirao čuveni Lipa. Mimika je došao u kafanu nekako pred ponoć, a kad ga je Marko spazio, orkestar je stao.
– Mimika…zdravo Mimika…potrčali su muzičari sa podijuma, a Marko zagrlivši ga, rekao je: “Mimika, odi da sviraš, ti to najbolјe umeš!”
Za vojvodjanske piše Zoran Knežev
Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju kao i najnovija dela Zorana Kneževa, možete poručiti po specijalnom popustu putem meila: zoranknezev@gmail.com ili na broj telefona 064/1258337.