Српска православна црква и њени верници данас обележавају празник посвећен рођењу Светог Јована Претече и Крститеља – Ивањдан.
Свети Јован Крститељ рођен је шест месеци пре Христа – 7. јула – и зато је назван Претеча, јер је људе припремао за долазак Спаситеља.
Шест месеца пре свог јављања у Назарету Песветој Богородици, првосвештенику Захарији у јерусалимски храм се јавио арханђел Гаврило.
Пре него што је објавио чудесно зачеће Богородице, анђео је објавио зачеће већ старе и бездетне Јелисавете, жене Захаријеве, који није одмах поверовао речи анђела Гаврила. Он је зато остао нем све до осмога дана по рођењу детета. Тада је при обрезивању и давању имена, Захарије на дашчицу написао: “Јован му је име”.
Тада му се вратио говор.
Попут многих хришћана који су страдали на путу Господњем и Свети Јован је убијен у време цара Ирода.
Десна рука Јована Крститеља, којом је крстио Господа, чува се као највећа реликвија (уз део Часног крста и мошти светог Петра Цетињског) у Цетињском манастиру.
У црквеном календару данашњи празник обележен је црвеним словом, што значи да спада у ред заповедних празника.
У нашем народу постоји много веровања која су повезана са Ивањданом. Већина има у себи магијски циљ. Ивањдан као и Ђурђевдан, првенствено су празници који славе врачаре и оне не пропуштају своју прилику да тада, у ноћима магије направе своје обреде и чарања.
Сеоске врачаре на овај дан беру разно биље. Убраних травки мора бити тачно 77 и још једна, али само пола неке биљке. Она служи бајалицама за лечење непознате болести, она која нема име. Сматра се да ноћ уочи Ивањдана има необично јаку моћ, нарочито исцелитељску, која са првим зрацима излазећег Сунца нестане.
Али, не нестане одмах сва подарена снага, задржи се и преко дана, углавном до самог поднева. Код нас, у љубавној магији мишљење је да се чарке најбоље праве уочи младог петка.
Власи и Срби у Тимочкој крајини, чим сване Ивањдан, одлазе на ливаду и заривају главу у росну траву да би обезбедили добро здравље током целе године.
Верује се да девојке ноћ уочи Ивањдана треба да оду на ливаде, упале ватру и беру цвеће и травке од којих ће уплести венац. Док то чине, треба да певају песме: „Ја посејо лан, баш на Ивандан, карала ме, карала Иванова мајка“ или „Иванско цвеће, петровско, зеченим пољем цветало; Иван је цвеће набрао, мајци у крило метао, а мајка с крила на земљу“.
Венци од ивањског цвећа се на данашњи дан стављају на врата кућа и ту треба да остану преко целе године. Девојке кроз тај венац треба да гледају рађање сунца да би биле румене као оно. Убрано биље се чува као лек против разних болести. Пред крај дана, у многим селима Србије се и данас пале велике ватре око којих се игра и пева.
Девојке које нису удате на овај дан треба да посаде у саксији мало жита. На Петровдан, 12. јуна треба да погледају да ли је никло. Ако су клице као прстенови, ове јесени ће се сигурно удати.