DELITI  NEDELJIVO

DELITI NEDELJIVO

NAJUSAMLJENIJI KIT NA SVETU – Tijana Grumić; reditelj i dramaturg: Zijah A. Sokolović; scenograf: Saša Senković; kostimograf: Senka Ranosavljević; kompozitori: Irena Popović, Nikola Dragović; scenski pokret: Andreja Kulešević; saradnik za pantomimu: Igor Greksa; asistent reditelja: Vladislav Velkovski; dizajner svetla: Marko Radanović; produkcija: Srpsko narodno Pozorište – Novi Sad; premijera: 07. mart 2019                                     

igraju: Milan Kovačević, Mia Simonović, Grigorije Jakišić, Vukašin Ranđelović, Sanja Mikitišin, Ervin Hadžimurtezić

Iskonski udes svakog ljudskog bića, bez obzira na pol, od stupanja u ovaj svet na koji  dolazimo bez naše volje zahvaljujući nameri ili slučaju ili “nečijom nepažnjom”  koji se kasnije neumitno pretvara u ključni problem odrastanja, sa kojim smo se svi suočavamo, je ne mogućnost komunikacije. Od samog početka imamo problem sa bližnjima ili onima za koje se pretpostavlja da su nam najbliži, kasnije sa drugima, trećima… ta ne mogućnost prenošenja osećanja, ne shvatanje vašeg poimanja okruženja, materijalnog i nematerijalnog, budi u svakome od nas prvo čuđenje, zatim neprijatnost, ljutnju… na kraju strah. Svako od nas se sa tim problemom suočio i vremenom ga apsorbovao na različite načine svojstvene samo nama samima. O tom problemu, o nemogućnosti deljenja osećanja, o nerazumevanju, ne shvatanju ili strahu od nečega što je vama jasno i kristalno čisto, nam kroz maestralnu igru, pričaju akteri “Najusamljenijeg kita na svetu”. Mnogi od nas su se, dobrovoljno ili prisilno, svesno ili nesvesno, predali tj.uklopili u zadate obrasce i šeme te sa manje ili više uspeha/muke komuniciraju sa okruženjem. Ako se neko bavio psiholgijom, bar amaterski, zna mnogo bolje od ovog piskarala o čemu se radi… jednostavno, teško je biti sam, mnogo je teže biti usamljen.

Međutim postoje ljudi koji se ne predaju, koji uspevaju da sačuvaju u sebi tu iskru razumevanja nerazumljivog, doživljavanja nedoživljivog, shvatanja neshvatljivog, deljenja nedeljivog… neki to nazivaju empatijom ali mislim da je to ipak nešto mnogo veće od tog previše zlorabljenog, da ne kažem “jeftinog”, termina koji se u savremenom društvu često koristi kao maska ili za prikrivanje veoma ozbiljnih zloupotreba a najčešće kao otkup grehova.  Ti i takvi ljudi su retki i obično su izopšteni iz svog okruženja, često ih nazivaju čudacima, samotnjacima, ne retko budu i na “glasu zlom”…          

foto: Branislav Lučić

Ipak u retkim prilikama ti ljudi uspevaju da pronađu srodne duše, nema ih mnogo ali postoje i to često na mestima gde biste najmanje mogli da ih očekujete ili su po godinama  toliko udaljeni da vam ne bi ni na kraj pameti palo da oni mogu da uopšte mogu da ravnopravno komuniciraju između sebe. Po svemu sudeći takav slučaj se desio spajanjem dva, generacijski skoro nespojiva, kreativca kao što su Tijana Grumić i Zijah A. Sokolović. Sa jedne strane imate mladu dramaturšku zvezdu koja je prošlog proleća zasijala u SNP-u sa “Rendžerima” pa preko vranjanskog “Keplera”, mada “Nikad nije videla zvezde” u Čačku, stigla do “Stvaranja čoveka” u Ateljeu 212 da bi se vratila u Novi Sad i podarila nam “Najusamljenijeg kita na svetu”, pet drama za godinu dana, malo li je? Sa druge strane imate zvezdu koja blista preko pola veka, Zijah Sokolović je u novembru prošle godine obeležio pedeset godina umetničkog rada, o njegovim dometima i uspesima bi mogli da divanimo i divanimo… iskreno rečeno, potpisnika ovih redova je, od momenta saznanja da su se susrele dve takve senzibilnosti, neizmerno intrigiralo kako će to izgledati. Ono što se naziva “šestim čulom” mi je govorilo da to mora biti nešto posebno, nešto što se retko viđa na ovim, našim, standardima okovanim, pozorišnim prostorima. Posle viđenog, proživljenog i doživljenog “Najusamljenijeg kita na svetu” raduje me što me to čulo nije izneverilo.

Od samog početka, ulaska publike u kojoj je bilo repsektabilnih pozorišnih imena, se naslućivalo da prisustvujemo nekom neuobičajenom doživljaju, nekoj tajanstvenoj priči o kojoj svi znamo sve ali ne umemo, ne znamo, ne smemo ili jednostavno nećemo da pričamo jer pripada nekom drugom svetu koji je ostao daleko iza nas ili smo ga zakopali duboko u sebe da smo ubeđeni da joj se izgubio svaki trag. Ipak, sasvim neočekivano, kroz pomalo farsično prepričavanje dešavanje začeća tj. dolaska na svet prvo brata pa njegove mlađe sestre, uz koju paralelno teče priča o generalijama Plavog kita, koja na izgled nema nikakvih dodirnih tačaka sa prosečnom, malograđanskom porodicom i njenom ritualnom svakodnevnicom smo uvučeni u lavirint emocija koje smo navodno prerasli, sa kojima smo odrastanjem raskrstili ili od kojih smo dobrovoljno ili prisilno pobegli a nikada nismo našli adekvatan odgovor na njih, jednostavno bili smo primorani da ih potisnemo. No da ipak tumačenje ove priče ostavimo svakom gledaocu na njegovu sopstvenu odgovornost jer se sigurno ne može dati uopšten, generalizovan odgovor koji bi svakoga zadovoljio. 

foto: Branislav Lučić

U potpuno kompatibilnu frekvenciju, na 52 herca, kako se navodi u tekstu, se uključio kompletan kreativni tim koji je saučestvovao u stvaranju ove začudne predstave. Scenografskih, kreativnih rešenja Saše Senkovića se sećamo još iz Pozorišta mladih koji i ovoga puta sa minimalističkim zahvatima sa lakoćom  odgovara veoma komplikovanim zahtevima koji su postavljeni u priči. Računajući na maštu publike bez problema nas teleportuje iz dnevne sobe u kosmičke visine pa nas nonšalantno preseli u najdublje okeanske vilajete.

Kostim Senke Ranosavljević, bez smetnje na vezama, svojom funkcionalnošću i nenametljivom asocijativnošću maksimalno pomaže reditelju i glumcima da razreše neke mizanscenske zamke koje mogu da budu veoma zahtevne a često mogu da naruše ritam Izbor Irene Popović i Nikole Dragovića za komponovanje muzike uopšte nije bio slučajan jer samo tako vrsni poznavaoci scenske atmosfere mogu da sa lakoćom oboje i plivaju na svim talasnim visinama, dubinama i dužinama. Narvno i ovoga puta o njihovom delu posla sve najpohvalnije sa akcentom ne katarzični ples Plavog kita i devojčice o kom ćemo još progovoriti kasnije. 

Kada smo se već dotakli toga na ovom mestu moram da podvučem izuzetan doprinos saradnika za scenski pokret i pantomimu Andreja Kuleševića i Igora Grekse. Veoma često se rad majstora za scenski pokret, nepravedno, ostavlja po strani ili zapostavi ali ovoga puta bi stvarno bilo nepristojno ne naglasiti njihov izuzetan rad u osmišljavanju rešenja dva nezaobilazna lika iz ove priča a to su Klovn i Plavi kit a naravno i svih ostalih aktera. Oni koji se ozbiljnije bave scenskom umetnošću znaju koliko je napornog rada, treninga i znoja neophodno da se dostigne privid jednostavnosti i lakoće pokreta na sceni u tako zahtevnim scenama kao što su to u ovoj predstavi scene sa Klovnom a posebno fantastični, ples sa Plavim kitom.

Naravno za kraj, kao “šlag na torti”, smo ostavili izvođače glumačkih radova. Već sam u ranijim prikazima i osvrtima pominjao da je podela uloga “pola posla” svakog reditelja. Narečeni reditelj, Zijah A. Sokolović, koji je na ovim prostorima poznatiji sa svojim glumačkim ostvarenjima nego sa izuzetnim pedagoškim radom diljem Evrope i pokojim rediteljskim ostvarenjem se već izvesno vreme “mota” po Novom Sadu. Potpisnik ovih redova ga je “snimio” nekoliko puta na premijerama i repriznim izvođenjima SNP-a i odmah je bio “sumnjiv”, ono pominjano šesto čulo je govorilo da “matori lisac” nešto sprema… to, nazovimo ga nehajno, upoznavanje sa glumačkim umećem mladih i proverenih članova ansambla je kao svaki iskusni, “scenski vuk zloupotrebio” čim mu je ukazana šansa da režira ovako zhatevan komad što je, to se podrazumeva, rezultiralo ovako tačnom i nadasve dobrom podelom. Popularni “Zijo” nas je ovoga puta podario nadahnutm rediteljskom poetikom i besprekornim tumačenjem složene poetike nove, mlade dramaturške zvezde kojoj tek predstoje zvezdani trenutci.

foto: Branislav Lučić

Sanja Mikitišin i Ervin Hadžimurtezić nas kao savim običan bračni par veoma precizno vode kroz obično/neobičnu priču prosečne malograđanske porodice prepune predbračnih i bračnih dogodovština u rasponu od škakaljive zavodljivosti  i glumljene nonšalancije pa sve do najtragičnijih momenata koji mogu da nas sve zadese kada se najmanje nadamo gde ostajemo nemi i nemoćni pred nadmoćnim silama surove bolesti koja nam po pravilu odnosi najnevinije i najnezaštićenije. Grigorije Jakišić se sa svojim dečijim licem je najbolje moguće rešenje za ulogu starijeg brata koji od najvoljenijeg bića i centra sveta dospeva, ne svojom krivicom, u drugi plan. Mada veoma teško podnosi, ničim izazvanu, novopridošlu konkurenciju ipak se “herojski” bori i uspeva da pronađe ako ne rešenje onda bar svetlo na kraju kosmosa… mladi Jakišić, junior, sigurno gazi svojim stopama i polako ali sigurno izrasta u glumačku veličinu koja će nadrasti veličinu seniora što uopšte nije jednostavan ni lak zadatak. Mladom Vukašinu Ranđeloviću je zapao veoma zahtevan i izuzetno težak zadatak koji je sa druge strane pravi izazov za perspektivnog glumca koji iza sebe ima respektabilne rezultate. Kroz poetski omaž “doktorima klovnovima”, koji je Tijana Grumić vešto inkorporirala u ovu priču, Ranđelović je uspeo da nam približi kolika je hrabrost, snaga i humanost potrebna da bi se upustilo u borbu za koju unapred znate da ne možete da dobijete kao što to rade “doktori klovnovi” već petnaestak godina svakodnevno izmamljujući osmehe teško obolelim pacijentima u dečijim bolnicama širom zemlje. Uz pomoć već pomenutih saradnika za pokret i pantomimu i naravno puno znoja i vežbe je mladi Ranđelović ostvario još jednu upečatljivu rolu.

foto: Branislav Lučić

O Milanu Kovačeviću sam se već nekoliko puta izrazio pohvalno u prethodnim prikazima predstava u kojim je igrao. Najvažnija osobina velikih glumaca i posvećenika ovom ni malo lakom poslu je da svoj deo zadatka rade na najbolji mogući način i do kraja pa čak i onda kada predstava nije baš na nekom zavidnom nivou. Iskreno rečeno u poslednjih nekoliko sezona nismo imali priliku da vidimo Kovačevića da je podbacio a igra u skoro svim bitnim, nagrađivanim i onim drugim predstavama i to ne da igra nego to radi zanatski tačno i pošteno. Ovoga puta moram da primetim da je otišao korak dalje a posebno zato što mu je poverena kako se kaže glavna ili noseća uloga ili kako bi se dugačije kazalo ako citiramo naziv nekada popularnog benda ima ulogu “nepredvidive sile koja se niotkuda pojavljuje i rešava sve”. Začudnost, najusamljenijeg, plavog kita koga niko pa ni njegovi najbliži ne čuju, Kovačević nosi sa lakoćom pogotovo u početnom, narativnom delu predstave što se moglo i očekivati, međutim veoma nas je prijatno izenadio u završnom, katarzično, poetsko/plesnom delu gde, uz odličnu, već pomenutu muzičku podlogu, besprekorno pleše i uspešno izlazi sa veoma zahtevnom skoro baletskom koreografijom. Nas koji smo “zavisnici” od pozorišne umetnosti i koji “moramo sve da vidimo” pa i ono što se ne gleda, u predanost sa kojom je radio na ovoj ulozi je posebno uverio poveliki flaster na nozi koji se tu sigurno nije slučajno našao.

foto: Branislav Lučić

Završavajući osvrt na ovu odličnu predstavu koju iskreno preporučujemo publici i želimo joj dug pozorišni život moram posebno da naglasim otkrovenje koje nam je priredila izvanredna Mia Simonović. Moj dragi prijatelj, iskusni pozorišni kritičar, u penziji, Goran Cvetković, na svom FB profilu pišući prikaz, o premijeri “Najusamljenijeg kita na svetu”, ga je naslovio “Zvezda je rođena” sa čim se u potpunosti slažem uz  napomenu da su Mia Simonović i Vukašin Ranđelović po svemu sudeći idealani za tumačenje likova Tijane Grumić jer već igraju glavne uloge u “Moćnim rendžerima…” za koje su dobili nagradu “Predrag Peđa Tomanović” za prošlu godinu (Mia Simonović drugi put). Pošto sam već u prethodnim prikazima, o predstavama u kojima igra, pisao da imam izuzetna očekivanja od ove mlade glumice čiji su koreni duboko utkani u SNP, ovoga puta ću citirati pomenutog doajena pozorišne reči: “No prava zvezda predstave je mlada glumica u ulozi kćerke, Mia Simonović. Njena sposobnost brzog i jednostavnog prelaska iz raspoloženja u raspoloženje, od veselog u tragično, iz mučno izgubljenog u tragično poetsko, njena koncentracija na dubinu pojmova koje tumači, a istovremeno lakoća izvodjenja konkretnih scenskih zadataka, sve je to bilo toliko bogato i ubedljivo, da je svaka sekunda njenog boravka na sceni bila kao ispisana, gusto ali lako čitljiva – azbuka novog, komunikativnog, pozorišta dubine bez scenske patnje, koju inače naši glumci preterano eksploatišu i time guše mogućnost da se publika uživi u sadržaj. Mogu slobodno da kažem – ZVEZDA JE RODJENA! To je fascinantna mlada glumica, puna svežine i veštine na najvišem izvodjačkom i saznajnom nivou! Izvanredno!”

 

Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković

 

Author Image
drsel
%d bloggers like this: