Do Deronja možete stići automobilom, magistralnim putem Novi Sad –
Sombor, a pronaćićete ih u ravnici, između Bača i Odžaka. Ovo bačko
selo, najpoznatije po odličnim tamburašima, bilo je naseljeno još u
praistorijsko doba. Svedoči o tome arheološko nalazište Donja
Branjevina (u deronjskom ataru) gde je pronađena nadaleko čuvena
“Crvenokosa boginja” za koju tvrde da je stara oko šest milenjuma.
Savremeno naselje je nastalo u XVIII veku, na pustari Deronya, koja je
bila deo vlastelinstva Bač. Kada je 1764. godine tadasnji katolicki
nadbiskup, grof Jozef Bacanji, naredio katastarsko uređivanje varoši
Bač, naredio je da se svi pravoslavci imaju, pod hitno, iseliti.
Naredba je naredba, poslušati se mora, pa pravoslavci iz Bača spakuju
imovinu, izađu iz Bača i – ostanu na obližnjoj pustari, na levoj
strani Mostonge. Po imenu pustare, novo selo, u kome je podignuto 111
kuća, nazvano je Derony. Od tada se u knjigama pominje i kao Dornau,
Dernye, Deronya i Dernja – što su varijante jednog te istog naziva,
ali na različitim jezicima.
Novo naselje je od početka bilo dobro organizovano – imalo je svog
kneza, tri pandura, učitelja, županijskog vaspitača i 6 zanatlija
(kovač, krojač, čizmar, opančar, ćurčija i ledar). Većina stanovnistva
je živela od stočarstva o čemu svedoči podatak da je “pod platom” bilo
desetoro ljudi koji su, na obližnjim utrinama i livadama, čuvali
goveda, monje i svinje. O duhovnom životu Deronjčana tada je brinulo
čak 5 sveštenika, jer je tako zakon propisivao (na stotinu stanovnika,
obavezno, jedan sveštenik). Istina, oni su bogosluženja obavljali u
svojim kućama, jer će crkva biti sagrađena kasnije.
Selo je postepeno napredovalo, širilo se i brojčano raslo tako da je
1783. godine popisom ubeleženo 160 domova sa 1056 duša. Pred kraj
veka, u Deronje se doseljavaju i Nemci tako da je u XIX vek ovo selo
ušlo sa više od dve hiljade žitelja. Nažalost, ni danas ih nema više.
Iako su Deronje znane uglavnom po romskoj muzici i čuvenom lovištu, u
ovom selu su rođeni i neki veoma znamenitih ljudi čijem životu i delu
još nije poklonjena dovoljna pažnja. Jedan od njih je austrijski
kompozitor i pedagog Jozef Abel čije kompozicije još čekaju
iztraživače da se njima pozabave. Drugi znameniti Deronjčanin je
prepodobni Rafailo, slikar i ikonopisac, potonji iguman manastira
Šišatovca kojeg su se njegovi suseljani, srećom, setili pre nekoliko
godina.
Velikomučenik Rafailo (svetovno ime: Đorđe Momčilović) je u Deronjama
završio osnovnu skolu. Posle je, u potrazi za znanjem, otišao u
manastir Kovilj, a potom u manastir Bođani. Monaški postrig primio je
u manastiru Manasija, a ubrzo je rukopoložen za jerođakona. Likovno
obrazovanje je sticao u Beogradu, Moskvi i Italiji. Njegovi ikonostasi
se i danas nalaze u crkvama u Velikoj Krsni, manastiru Rakovici,
Pačiru, Gornjem Kovilju i u beogradskoj crkvi Ružici. Stradao je u
Drugom svetskiom ratu kao logoraš u Slavonskoj Požegi, a pre nekoliko
gomina je proglašen svecem i upisan u Imenoslov SPC kao
sveštenomučenik (Datum njegovog spomena je 3. septembar).
U znak sećanja na svog slavnog sugrađanina, Deronjčani već nekoliko
godina, poslednje nedelje avgusta, organizuju likovnu koloniju
“Rafailo Momčilović” na kojoj učestvuju slikari-ikonopisci i
pejzažisti. Tada su Deronjčani, ali i putnici-namernici, u prilici da
posmatraju kako, u radionici pod otvorenim nebom, nastaju umetnička
dela, temelj buduće seoske galerije.
Ako se odlučite da otputujete u ovo pitomo bačko selo, prepoznaćete ga
po dvema crkvama (pravoslavna i katolička), u centru sela, stoje
jedna naspram druge. I budite sigurni da ćete biti srdačno dočekani, a
slobodno vreme ćete moći posvetiti lovu ili ribolovu, zavisno od
sopstvenih sklonosti. Naravno, moći ćete uživati i u muzici tamošnjih
tamburaša, iako, u poslednje vreme, tradicionalne kafane ubrzano
uzmiču pred najezdom pomodarskih pizzerija, kafića i disko-barova u
kojima muziku proizvode mašine.
Iz knjige „Egzotična Vojvodina“, autorke Sofije Sonje Jovanović.