DESIRÉ CENTRAL STATION 2024 – AJHMAN U JERUSALIMU

Povodom predstave „Ajhman u Jerusalimu“, glumačka postava je prvo upitana o procesu rada. 

Pjer Meničanin kaže da na početku nisu ni slutili šta će od toga ispasti, a na kraju je ispala insinuacija jedne probe. I scenografija imitira probnu dvoranu matičnog pozorišta ZKM. „Nismo ni slutili šta nas čeka, ali kada smo dobili popis literature koju treba pročitati mesec-dva pre početka proba, bili smo zgranuti, ne znajući kako će to ispasti. Međutim, taj čarobnjak Jernej Lorenci iz Slovenije nas je vrlo mudro vodio. Mi smo napravili od tih silnih knjiga, improvizacija koje smo izvodili na probama, pa sigurno 19-20 sati materijala – pa je bilo pravo umeće iz toga izvući materijal za predstavu. Predstava je možda mogla biti i kraća, ali je bogami mogla biti i dulja“, navodi: subotica.info

Lucija Šerbedžija se nadovezala, da je kroz tako težak materijal, jer ipak je reč o najstrašnijem zločinu koji se desio u istoriji čovečanstva, dakle kroz literaturu, dokumentarne i igrane filmove koje su gledali, ona imala i noćne more – ali da su bili tokom rada okruženi sa neverovatnom količinom ljubavi od strane cele autorske ekipe. Mia Melcher je se nadovezala na magiju Lorencija, koji je došao sa gotovim konceptom da se radi rekonstrukcija suđenja Ajhmana, Hojnik kao scenograf napravio pripremu, doslovno kopiju sudnice u segmentima. Lorencijeva ideja je bila da tu literaturu koju su čitali, glumci znaju jednako kao i on. „A kada smo ušli u raspravu oko literature“, kaže Mia, “ on je shvatio  zapravo kako će se raditi, i biti toliko hrabar da dve-tri godine koncepta baci u smeće i kaže – to što sam kod kuće smislio nema veze sa ovim što se dešava na probi – mislim da u tome leži hrabrost i magija o kojoj Pjer priča. Kada se neko tako otvori, on postaje jednako ranjiv kao glumac koji treba da proizvede taj materijal, pa je to odlična platforma da ljubav pobedi to crnilo i da to može da se odigra na sceni“. Lucija Šerbedžija je dalje komentarisala da sve ovo zahteva pre svega neverovatno veliku koncentraciju. Da mora biti snažna psihički za ovu predstavu, mada dodaje, „ko sam ja u odnosu na strahote koja se dogodila, kako bih mogla uopšte proživeti i proizvesti to na sceni. Ne možeš se ograditi. Pokušala sam nekoliko puta kada sam bila bolesna ili sam putovala, kao – danas ću malo sa distancom. Ma kakvi, nema šanse. Onda te zvekne još gore“.

Glumci su saglasni da im je najteže u pristupu predstavi bilo to što im je rečeno da ne trebaju da glume, da je dokumentaristički aspekt predstave koji donosi autentičnost i uverljivost. Kada su shvatili kako to funkcioniše, bilo je lakše. Mia Melcher zaključuje za ovaj proces, da su oni tu kao svedoci, da ništa tu ne glume i da su fizički u istoj poziciji kao gledaoci „Kada nemaš konstrukciju koja se zove uloga iza koje se možeš sakriti, moraš se vratiti nečemu što je izašlo iz kabuki teatra – a to je bivanje“, kaže Mia. 

Lucija Šerbedžija je istakla da je predstava danas, na žalost, mnogo aktuelnija nego pre 6 godina kada su je radili. Pa je presretna kada vidi mlade ljude koji dođu na predstavu. Jer kaže, u školi to tako ofrlje uče, nešto o datumima tu i tamo. Ali da vide koliko je to prisutno, ta klica zla da uvek tinja u nama, u zavisnosti u kojem si položaju, kada si na moći i funkciji. Dakle da se ne zaborave stvari, koje se istorijski ponavljaju.
„Protok vremena često briše istinu i pobednici pišu povjest. Ona je dakle drugačija nego što se podučava u školama, pa bi trebalo možda više kopati za njom“, zaključuje Pjer Meničanin.
info: Mango
foto: Edvard Molnar

Izvor: subotica.info