DIJAGNOSTIKA U SPORTU

DIJAGNOSTIKA U SPORTU

Jedan od velikih problema savremenog sporta jeste to što se treneri dugi niz godina drže starih „proverenih“ metoda koje im daju privid da znaju nešto o tome što se dešava samom sportisti i spram tih (ne)adekvatnih informacija pokušavaju da isplaniraju trenažni proces. Tako da u nedostatku kvalitetnih informacija imaju ozbiljan problem da isplaniraju adaptaciju organizma na povećane fizičke napore i sprovedu je u delo pa samim tim i ne čudi podatak da je od 2000. godine na terenu umrlo preko 50 fudbalera širom sveta. Stiče se utisak da se zapravo radi o prirodnoj selekciji po principu najjači opstaju i žive još malo nakon završene karijere. Polovina ovih nesreća desila se u proteklih 5 godina. Zar nije onda krajnje vreme da se uvede nauka u sport? Zar nije vreme da se shvati vrednost mladog života i da za ispravljanje ovakvih grešaka nema druge šanse? 

Dijagnostika je oblast još nedovoljno razvijena ne samo kod nas nego i u ostatku sveta jer je dijagnostička oprema skupa i ovakvi centri nisu svima lako dostupni. Iako ima nebrojeno mnogo razloga zašto sportisti treba da se testiraju naši stručnjaci retko se uključuju u savremene dijagnostičke tokove čak i kada su im oni na dohvat ruke.  Funkcionalno stanje organizma i testiranje sportista kroz prizmu zahteva datog sporta nešto je što treba da bude zadatak svih sportskih radnika. Kontrola tehnike, mehanike, posture, mišićnog statusa, metaboličkih procesa u odnosu na sport mnogo je bitna i sa tog aspekta vrlo lako primenljiva u treningu jer su dijagnostika i trening zapravo dva dela jedne slagalice, slagalice koja može doneti napredak i sačuvati mnogo života. Kada bi savezi napravili projekte koji će se baviti decom, a ne pobedama i transferima igrača celo društvo bi imalo velike benefite. Veliki broj dece pati od posturalnih poremećaja, deformiteta, gojaznosti i dr. ali se tim problemom bave isključivo roditelji tek kada dođe „5 do 12“ ili se nešto loše desi. Ovaj problem pravilnim pristupom sportu u saradnji sa dijagnostičkim centrima mogao bi se svesti na minimum i kroz pravilan rad klubova, a ne produkciju igrača mogao bi se tretirati. Sportski Savezi i Ministarstvo Sporta trebalo bi da uzmu aktivnu ulogu u rešavanju datog problema kroz razvoj dijagnostičkih centara i učinili ih uvek i lako dostupnim svima, upućivanjem dece na testiranja i prilagođavanjem treninga potrebama deteta. Nažalost to je u celom svetu retko gde slučaj, a o tome može da posvedoči i podatak našeg prijatelja, bivšeg dijagnostičara fudbalskog kluba Šalke, koji kaže da kod njih u klubu postoji sistem dijagnostike na svim nivoima igranja, a da treneri tu „hrpu“ papira olako sklanjaju u stranu jer veruju svom instinktu i ta institucija postaje bitnija od naučno utemeljenih parametara koje često i ne gledaju. Koja je onda poenta testa i šta nam to zapravo govori o sportu, svesti stručnjaka i budućnosti našeg sporta? Da li možemo sami pobediti sistem ili je ipak potrebno da se na nekom višem nivou pokrene inicijativa uvođenja nauke u sport? Dok ne dobijemo odgovor na ovo pitanje ostaje nam samo da se nadamo da će neka viša sila sačuvati naše dete tokom svih sportskih aktivnosti.

Jedan pozitivan primer na ovu temu i eventualno sistemsko rešenje može se naslutiti iz sledećeg video priloga. To je mobilni dijagnostički centar uvek i svuda dostupan svima, pa čak i deci iz zabačenih ruralnih sredina kojima bi se na ovaj način omogućila briga o sopstvenom telu iako nisu u blizini velikih gradova koji imaju Zavode za sportsku medicinu ili centre za sportsku dijagnostiku.

Za vojvodjanske.rs : Marko Veselinović, Master profesor fizičkog vaspitanja i sporta

Author Image
Lala
%d bloggers like this: