ДОМАЋИ ПРОИЗВОЂАЧИ НЕ СХВАТАЈУ ВАЖНОСТ БРЕНДИРАЊА ПРОИЗВОДА

ДОМАЋИ ПРОИЗВОЂАЧИ НЕ СХВАТАЈУ ВАЖНОСТ БРЕНДИРАЊА ПРОИЗВОДА

Ми бисмо се заклели да је наша, али исто тврде и Чеси. Они су је, међутим, као своју и заштитили. Реч је о шљивовици. Под ознаком географског порекла, домаћу заштиту ужива око 80 традиционалних српских производа. Међу њима су ужичка домаћа пршута, сремски кулен, ртањски чај, хомољски козији сир, банатски ризлинг. Далеко мањи број наших производа, могу се избројати на прсте једне руке, ужива и европску заштиту. У европски регистар уписан је лесковачки домаћи ајвар, нешто раније фрушкогорски бермет и хомољски мед. Српски произвођачи још не схватају довољно озбиљно важност да свој продукт и додатно заштите и претворе у – бренд.

Иако у почетку подразумева трошак, брендиран производ гарантује квалитет. Временом му зато расте и углед међу купцима. Проблем је што се на нашем тржишту не може увек постићи већа цена таквог производа.

– Брендирање прехрамбених производа, а то су ознака географског порекла, органска сертификација, примена стандарда, даје додатну вредност производу, гарантује квалитет производа и његову здравствену безбедност. То је, заправо, документованост да је неки брендирани производ квалитетан, да потиче са наведене географске локације. Или да има национално порекло. Бренд открива и да је примењена одређена, заштићена рецептура. Кад имамо у виду ужичку говеђу пршуту, сремски кулен, брендирање сигурно доприноси заштити националних производа, одређених рецептура, производа са одређеног географског локалитета. Добар пример је „српска кобасица“ која је нажалост веома неквалитетан производ. Праве је многи произвођачи, а у називу има национално обележје – објашњава Ненад Будимовић, секретар Удружења за пољопривреду Привредне коморе Србије.

ПКС је организовала манифестацију – такмичење у производњи квалитетне српске кобасице и дата су упутства са минимумом захтева. Она подразумевају да кобасица, да би била српска, мора има најмање 65% свињског меса прве и друге категорије, од 25 до 30% чврстог масног ткива, со и воду. Ова рецептура гарантује квалитет овог производа и онда са разлогом може да носи ознаку „српска“.

– Мислим да већи проценат произвођача не верује у брендирање производа и да су испоштоване све процедуре примене заштите производа. Вероватно је тако јер је недовољна контрола, произвођачи нису едуковани, нема спровођења казнених мера. Многи произвођачи додају одредице у смислу етно, еко, био што нема никаквог значаја. Они који схватају тежину и значај брендирања су разочарани, јер улажу доста новца у те послове, а не могу да постигну цену производа са додатом вредношћу – сматра Будимовић.

Брендирање је важно за све области, па и за пољопривредне и прехрамбене производе. Изграђен бренд потрошачу шаље поруку да је безбедан, здрав, контролисан и проверен. Произвођачу би препознатљиво име, у које је улагано, требало да обезбеди додату вредност, али и репутацију.

– Према информацијама које имам, постоји око 84 заштићена производа са географским пореклом, а списак је на сајту Завода за интелектуалну својину. Они су заштићени на нивоу наше државе. Процес брендирања је веома захтеван посао који подразумева потпуну посвећеност и документованост у свакој фази производње и прераде прехрамбеног производа. То је дуг процес, јер, за многе облике производње су битна и годишња доба, а све то поскупљује добијање заштите. Трошкови се крећу од 5.000 до 10.000 ЕУР – каже Будимовић.

У Србији се прехрамбени прозводи најчешће брендирају као органски или као производи са заштићеним географским пореклом. Артикли са епитетом органски требало би да су здрави, мање обрађени, са минимумом хемијских средстава. Они са географским пореклом шаљу поруку да чувају специфичност тог региона и препознатљив начин производње. Стварањем бренда побољшава се имиџ територије са које производ потиче.

– Европску заштиту, милсим, добио је лесковачки ајвар. Сигурно смо пропустили да заштитимо неке од наших препознатљивих производа. То је случај са ракијом од шљива. Али има доста производа који чекају међународну заштиту. То су сремски кулен, ужичка пршута, качерски мед. Сигурно да брендирани производ има вишу цену и то мора да буде гаранција квалитета, а не само запис на декларацији. Сведоци смо да производња хране и исхрана људи заузимају веома значајно место у статусу здравља људи – истиче Будимовић.

Ознаку да имају географско порекло на производ могу да ставе само овлашћени корисници бренда. То значи да своје производе праве на традиционалан начин, за који су добили ознаку квалитета, али и да су под контролом надлежних инспекција. Управо су они, због популарности међу купцима, најчешће на мети плагијатора. Маркица гарантује порекло, али И произвођачи су дужни да квалитет одржавају на истом нивоу.

Роба која има заштићено географско порекло, према Лисабонској конвенцији, не подлеже царинским баријерама, нема прописаних квота за њен извоз на тржиште Европске уније, а на домаћем и иностраном тржишту продаје се скупље од производа који немају то обележје.

Заштитом географског порекла добијају и произвођачи и потрошачи. Ови производи, по правилу, имају већу вредност од осталих и сматра се да, осим што су посебног порекла, поседују и врхунски квалитет, па су и купци спремни да за њих плате више. Заузврат, потрошачи очекују да тај производ носи све карактеристике и датима квалитет изнет у елаборату за заштиту који контролише надлежно Министарство пољопривреде.

Извор: новости

 

 

Author Image
Lala
%d bloggers like this: