Петак, 13. априлa, Камерна сцена, у 21.00
Глумац… је глумац… је глумац, монодрама у извођењу Зијаха А. Соколовића
Необичан јубилеј једног човека/глумца који игра 40 година једну представу.
Монодрама, представа Глумац…је глумац…је глумац настала је у Сарајеву давне 1978 „као бунтовни чин“ о разумијевању глумца и знатижељно истраживање граница позоришне умјетности. „И обрачун са критичарима: ко је владар позоришне илузије“. „Глумим, дакле јесам”, човјек по занимању Глумац. „Када по изласку ступи на средину позорнице и одбаци текст, то је јасна порука гледаоцима да су ступили у позоришну стварност“. „Обрачун Глумца са самим собом“. „Друго што треба знати, је то, да се он очито не шали“. „Може ли само једно лице носити драмску радњу? За радњу су, наиме, потребна двојица! Монодраме су по том тражењу мртвачка мјеста драмске радње! Оне, монодраме, од епског покушавају направити драматично. Је ли то могуће?“. „Циркус је најпристојнија форма позоришта“. „За Зијаха, принцип није непознат. Посуђен из циркуса, украден од клауна који то ради већ стољећима“. „Он је наказност и љепота те професије, дакле њено пуно лице. И прототип, и Глумац сам. И ми смо свједоци његовог парадокса, али такођер у првом лицу“. „Ђаволски пар, писац и Глумац“.
Зијах је и писац монодраме, али и прво лице те једнине дигнуто у транспозицију Глумца. Будући је из себе, смијешан, наиван, глуп, туп, ограничен, дакле, искрен, и нама постаје поетичан и драг. „Клаун, Глумац, Зијах, је, дакле, пронашао чак четири партнера за свој соло!“. „Ауторско сценско остварење, као позоришни чин и самим тим престаје бити монодрама“. „Зијахов Глумац, постаје нулти моменат позоришта, а његов Глумац и глума улазе у чин високог ризика“. „Бити и играти сам на сцени“… „Зијахова глума посједује некаву изазивачку димензију која не дозвољава диктатуру дословности“. „Не знам је ли то ново позориште, ако јесте, онда ће вјечно остати ново. Овако, ни сам више не знам што бих о глуми мислио, када сам ту звијер опет видио на даскама, на којима је оставио душу и срце. И ону кап зноја мени, која се никада неће осушити. Као што ни ја никада нећу знати јесам ли заправо видио комедију или трагедију!“. „Ремек дјело, позоришна рапсодија“. „Бриљантна, суптилна, збуњујућа“. „Тако и јесте представа Глумац постала неки синоним за опстанак позоришта, за опстанак, човјека, за опстанак, слободе, за опстанак умјетности, за опстанак вјере у људе, за опстанак живота!“ „Ова представа има једну ману, човјек нити зна, нити има потребу да је анализира“. „И сад, како ја могу писати, о нечему измишљеном ни од чега, за што нам је речено да се не може извести, али се ипак десило, мада није стварно било…О јадан ја! Хеј, ви?!“. – Цитати из књиге „Глумац…је глумац…је глумац“ ХЕНА, Загреб, Министарство културе Хрватске, 2015, (3. издање).