Gospođinci su lepo i slikovito selo, 20 ili 26 kilometara severoistočno od Novog Sada, zavisno od toga jeste li se tamo zaputili preko Temerina ili Žablja.

Kao naselje u županiji Bač,  Gospođinci se u istorijskim spisima prvi put pominju 1341.  godine i to kao Bogorodičino selo.

Jedan vek kasnije,  ugarski kralj Albert je ovo selo poklonio srpskom despotu Đurđu Brankoviću i od tada selo menja naziv u Gospođince.

U vreme najezde Turaka,  osmanlije su ušle u selo i prošle kroz njega,  ali se tu nisu dugo zadržali.  Zašto? O tome ne znam ništa,  jer nije u knjigama starostavnim zapisano.

Kada je formiran Šajkaški bataljon,  Gospođinci ulaze u sastav “militarije” (pogranične oblasti od 14 šajkaških sela) koja je razdvajala dve carevine,  Austriju i Tursku.  O tome svedoči Šanac,  čiji se ostaci i danas mogu videti u blizini sela.

Kao i većina sela u Bačkoj,  i Gospođinci su u vreme nastajanja bili  izgrađeni od zemunica i poluzemunica koje su se pokazale nepraktičnim,  najviše zbog otvorenih ognjišta i velike opasnosti od požara.  Shvativši to,  gospođinački Šajkaši su počeli da prave “pletare” – kuće načinjene od pruća oblepljenog ilovačom.  Kasnije je na red došao naboj,  pa,  čerpić,  dok,  konačno,  negde u XVIII veku, nisu počeli da zidaju kuće od pečene cigle – to je vreme kada Gospođinci počinju da dobijaju savremeni izgled,  gotovo onakav kakav i danas imaju. Iz tog vremena potiču i nazivi Boldogasszonyfalva (mađarski), odnosno, Liebfrauendorf (nemački).

Gospođinčani su od vajkada bili hrabri i srčani ratnici o čemu,  osim priče o “militariji”,  svedoči i jedan barjak koji se brižljivo čuva u seoskoj pravoslavnoj crkvi – na barjaku je 98 pločica sa imenima dobrovoljaca,  učesnika Prvog svetskog rata od kojih su neki stigli i do Solunskog fronta.

U kapeli na Srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku kraj Soluna,  ako pažljivo razgledate kriptu i kamene pločice sa imenima izginulih dobrovoljaca,  takođe ćete pronaći nekoliko imena ispod kojih kao mesto rođenja piše: Gospođinci.

Kad već pomenuh crkvu,  vredi otići do Gospođinaca i razgledati tamošnju crkvu posvećenu Prenosu moštiju Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana.  Ako ne pre,  otiđite tamo 15. avgusta kada je seoska slava – videćete šta su domaćini i šta je gostoljublje.

Ako ste lovac,  na gospođinački atar možete ozbiljno računati – tamošnje Lovačko društvo, imenom “Fazan”, raspolaže lovištem od skoro pet hiljada hektara i bogato je sitnom,  ravničarskom divljači.

Inače o Gospođinčanima kola priča da su,  svi odreda,  neplivači.

Da li je to istina ili samo izmišljotina komšija Žabaljaca,  ne znam.

Ipak, moglo bi u tome biti bar zrnce istine,  jer su Gospođincima najbliže vode Mala Bara i Jegrička,  a ni jedna ni druga se teško mogu nazvati rekama.

 

Iz knjige „Egzotična Vojvodina“, autorke Sonje Jovanović.

Foto: Sofija Sonja Jovanović