HAJKA NA VUKA – Ognjen Obradović

Dolazeći sinoć na peto veče ovogodišnjeg Pozorja srećem prijatelja koji mi kaže: čitamo te,čitamo… hm, hm, nije da ne godi,osmehujem se, kad: ne lezi vraže, prijatelj nastavlja:… tebe mora da neko plaća, sve ti se sviđa, samo hvališ, nije baš sve tako dobro… Da li je taj komentar „urek’o“ ovogodišnje Pozorje, da li je došlo do zamora materijala ili se u meni nakon toga podigao nivo kritičkog praga nisam siguran ali sinoćnim predstavama na festivalu baš nisam zadovoljan, što će potvrditi značajan krug poznanika koji su prisustvovali istim uprkos tome što su na  scenama bili meni dragi, dugogodišnji, prijatelji i poznanici.

Prvo smo u Pozorištu mladih imali priliku da prisustvujemo šabačkoj predstavi „Hajka na vuka“… da li su lisice pojele meso ili su neki drugi razlozi u pitanju ali mislim da nikom nije jasno kakav sado/mazohizam prisiljava pojedine ljude iz produkcije da glumce i publiku izlaže nehumanim uslovima tokom izvođenja predstava, tu mislim na izbor mesta igranja obe sinoćnje predstave. U slučaju šabačkog pozorišta smo čuli na okruglom stolu da im je ponuđena i scena “Pera Dobrinović” ali su oni tražili da se igra u Pozorištu mladih. To da se glumci “pogube” na scenama SNP-a je “jeftino” opravdanje a plastičan primer smo imali prethodno veče sa akterima predstave …i ostali. Njihova matična scena je skromnija i potpuno drugačije raspoređena u odnosu na ono što smo videli na Pozorju pa nije ništa izgubila na kvalitetu čak po tvrdnji izvođača puno je toga dobila. Iz nekog hira ili straha terati glumce da na + 400C, pod svetlima reflektora koji takođe isijavaju toplotu igraju u kostimima po meni je “medveđa usluga” kad smo već kod atmosfere “lovačkog okruženja”. Publici koja je sa zanimanjem pratila predstavu nije bilo lako a mogu da pomislim kako je bilo glumcima, no to su neke druge priče.

Foto Branko Lučić

Elelm, autorski tim nas je ovoga puta odveo u atmosferu, raspadajuće a nekada popularne  lovačke kafane, koja živi u nekom svom, davno prošlom, vremenu i prostoru u koji su prisutni naslednici sticajem okolnosti zatočeni i iz koga neće ili su nesposobni da nađu izlaz. Za svoje promašene živote uporno okrivljuju druge ponavljajući svakog jutra uobičajene laži sveprisutne ne samo na ovim prostorima: od sutra ću početi da učim, od ponedeljka ću početi da treniram, od petka ću prestati da pijem… u to ime daj da popijemo još po jednu! Prevedeno na terminologiju koju koriste neki koji nas baš ne vole u savremenom političkom jeziku “balkanska kafanica-ludnica”, svaka asocijacija na ambijent Simimovićevog Šargana je iskonsturisana i apsolutno simptomatična.

Pokušavajući da prenebegnemo “paklene” uslove u kojima je igrana predstava, u početku je bilo interesantno rediteljsko potcrtavanje nekih replika, ponavljanjem po nekoliko puta,  aludirajući na iščašenost okruženja u kome živimo i sopstvene greške koje sami pravimo ali ubrzo to postaje kontraproduktivno, čini nam se ne samo publici nego ozbiljno smeta glumcima da razviju likove i karaktere.

Foto Branko Lučić

Da, ipak, nije sve tako crno u šabačkoj predstavi moramo pohvaliti scenografska rešenja Nađe Antić i Nere Vulović, za koju ovo piskaralo može da kaže da je do sada jedina prava scenografija viđena na ovom Pozorju u smislu onoga što bi taj deo pozorišne umetnosti trebao da znači. Kostimografska rešenja su takođe vrlo tačna, u funkciju priče i prikladna zadatoj temi, sve pohvale Biljani Grgur.

Da je ozbiljno pročitala i osetila atmosferu o koj se radi u ovoj priči čuje se iz muzičke podloge, posebno songa, koji neodoljivo podseća na “cicvarićevski melos” a koji je za ovu priliku komponovala, Irena Popović. Na nesreću narečeni song se u drugom delu predstave nepotrebno više puta ponavlja, po sistemu, ako vam se sve ostalo smučilo i song ćemo ponavljati dok vam ne dojadi!

Najmanje za sve krivi a Bogami najviše su se, bukvalno, preznojavali, odlični glumci koji su čestito i pošteno odradili svoj deo posla. Aneta Tomašević i Ljubiša Barović žestoko i bez ostatka se nose sa mlađim delom ansambla, kao u najboljim danima. Dragana Radojević uspeva da se dokopa svojih “pet minuta” u kojima nam pokazuje svoju furioznost i široki dijapazon glumačkog umeća. Mlada Iva Kevra i Miloš Vojnović su uz rame starijem delu ansambla te nam pokazuju da Šabac ne treba da brine za budućnost pozorišta. Poseban kuriozitet je iskusni vuk, Petar Lazić, koji sigurno može da ove godine ponese titulu najstarijeg učesnika  Pozorja a čiji broj godina pozorišnog staža nadmašuje zbir godina života dvoje mlađih kolega. Iako već značajan broj godina u penziji svojim reaktiviranjem dokazuje da ona izreka o kvalitetu vina koje dobija sa godinama nije daleko od istine.

Foto Branko Lučić

Detalj koji smo proverili na okruglom stolu, u završnoj sceni, povratak mlade Tamare (Iva Kvera) koja uspeva da se probije iz grotla dobijajući stipendiju te odlazi na studije u Italiju, je rediteljska intervencija i nije definisan u tekstu je samo još jedan dokaz o pucanju u sopstvenu nogu u pokušaju traženja ključa za rešenje enigme zvane “Hajka na vuka”  koji uz dužno poštovanje reditelj Nataša Radulović nije uspela da pronađe… opet, da li zbog lisica koje meso jedu ili zbog čega drugog… Vrag bi ga znao?!

 

Ocena publike za predstavu – … i ostali – 4,45

 

Pozor! Pozorje! –Za vojvodjanske.rs  piše Dragoljub Selaković