Od Prvog svetskog rata na ovamo, odnosno od 1918. godine, novosadski Hrvati, došlјaci dolaze sve više do izražaja. To su većinom činovnici, došlјaci, „beamteri“ koji su, po prirodi svog zanimanja došli u Novi Sad. Manifestovanje hrvatstva, inače novijeg je datuma. Sve do osamdesetih i devedesetih godina 19. veka, isticao se pojam Šokaca, naročito u Petrovaradinu, koji postepeno, kroz manifestovanje nacionalne ideje u zapadnim krajevima dobija izrazito obeležje Hrvatstva. Jovan Hranilović, rodom iz Žumberka, svojim književnim i kulturnim radom stvorio je, međutim i tada prisnu saradnju „Šokaca“ sa Novosađanima pravoslavne vere, sa Srbima.
Proces mađarizacije počinjao je postepeno, da obuhvata Šokce, naselјene u starim granicama Novog Sada. Da nije bilo 1918. godine, mnogi bi se ne sumnjivo „utopili u tom moru“. posle tog datuma u borbi „za kruhom“, proširuje se krug, stvara se mogućnost života i rada i doselјenicima iz ostalih krajeva tadašnj zemlјe, iz Primorja, kao i iz Južne Srbije, sa slovenačkih Alpa, kao i iz Hrvatske Posavine.
Od 1918. godine, pa narednih petnaestak godina nije bilo izrazite akcije novosadskih Hrvata, gde bi oni i brojno došli do izražaja. Tek tamo 1933.-1934. godine, u vezi sa jednim lokalnim verskim pitanjem, manifestovao se i osetno jače, s obzirom na brojnu zainteresovanost udeo novosadskih Hrvata u akciji oko prestiža u Rimokatoličkoj crkvenoj opštini. Polazeći sa nacionalnog gledišta da, srazmerno broju vernih, treba da budu zastuplјeni i u svojoj, rimokatoličkoj, crkvenoj opštini, novosadski Hrvati (naglašam Novosadski, jer oni „sa desne obale Dunava“, u Petrovaradinu i Majuru, pripadaju drugoj dijecezi), pokazali su energičan stav. Sa ostalim Slovenima rimokatoličke vere oni su usresredili svu svoju energiju da dobiju srazmeran broj većnika i da uspeju u tom svom opravdanom zahtevu. Međutim, rezultat je bio poznat. Glasanje je prošlo na štetu novosadskih rimokatolika Hrvata, i ostalih Slovena. Od te akcije, koja je u svoje vreme izazvala živost, ostale su samo dve predstavke: jedna u Ministarstvu pravde, a druga u biskupskom ordinarijatu u Subotici. Novosadsko hrvatsko i slovensko versko pitanje tada je bilo nerešeno…
Kako su ondašnje dnevne novine pisale, „Prvi utisak koji smo imali, počinjući razgovore sa pojedinim novosadskim hrvatima, bio je: da su svi oni raspoloženi za ćutanje, nego li za ragovor. Ne želeći da unosimo svoja zapažanja, hteli samo da od svojih sagovornika saznamo njihova, i da ih verno, prenesemo.
-Mi smo mirotvoran elemenat – naglasio nam je jedan od istaknutih novosadskih advokata, koji je u svoje vreme bio sudija u Novom sadu. Sama oklonost što smo Hrvati ne smeta da učestvujemo i u čisto srpskim društvima, u kojima, istina, ne vodimo glavnu ulogu, ali spontano sarađujemo.“
Mnogi novosadski Hrvati članovi su čisto srpskih društava. Novosadske Hrvatice takođe. I to specijalno u Novom Sadu, „na levoj obali Dunava“.
„Desna obala Dunava“, Petrovaradin i Majur, imaju svoj specifični život, iako su zvanično deo Novog Sada. Uostalom, to pitanje nailazi na dva suprotna gledišta: za pripojenje sa Novim Sadom i protivu njega. O tim gledištima bilo je reči i u ondašnjoj novosadskoj štampi, pa ih zato uzgred dodirujem.
Mnogi novosadski Hrvati oduvek su zauzimali lepe položaje u državnoj hijerarhiji. Apelacioni sud imao je niz uglednih pravnika, dr Spalatina, Markovića, dr Petrića, potpredsednika Apelacije, koji je uživao renome odličnog pravnika. U Kasacionom sudu položaj sekretara zauzimao je dr Benjak koji se u akciji katolika takođe znatno isticao. Načelnik Banske uprave inž. Gasparini, pored svog stručnog tehničkog rada, bavio se i istorijskom naukom, saopštavajući, s vremena na vreme, rezultate svojih proučavanja istorije Fruške gore.
Slobodne profesije imale su takođe svoje predstavnike. U prvom redu tu su advokati Škreblin i dr Kaurimski, pored dr Pavlasa koji je pravoslavne vere i čiji nesebični i plodni rad u novosadskim društvima ne treba specijalno isticati. Tu su i lekari dr Stopa i dr Matijević. U privredi, znatnu ulogu su igrali braća Krajačevići, od koji se Julije Krajačević isticao po svojoj popularnosti.
„Neko specifično pitanje, sem onog opšteg, nije se zapažalo u razgovoru sa Hrvatima. Oni su imali reč, a mi smo s njima razgovarali, a nekad smo želeli da i oni progovore umesto nas. I kao što smo napomenuli, jedni su izbegavali odgovor na naša pitanja, a drugi su bili, „dapače“, otvoreni“ – zaklјučuje novinar „Dana“.
Za vojvodjanske.rs piše Zoran Knežev
Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju kao i najnovija dela Zorana Kneževa, možete poručiti po specijalnom novogodišnjem popustu putem meila: zoranknezev@gmail.com …ili na broj telefona 064/1258337
You must be logged in to post a comment.