Četvrti dan Pozorja ima tu čast da bude proglašen za najduže veče pozorišta! Imali smo priliku da vidimo dve predstave koje su po strukturi slične mada su nastale iz pera autora drastično različitih godišta, socijalnog statusa nastale u nekada istoj a sada različitim državama i različitim produkcijskim uslovima. Ključna sličnost je da na pošten, čestit način govore o svom bliskom okruženju i razobličavaju licemernost sa kojom se svakodnevno suočavamo, često na sve to žmurimo, okrećemo glavu… sve do momenta dok se iz tih svakodnevnih poražavajućih dešavanja ne izrodi nekakva tragedija koja osvane u tabloidima (nekada se to zvalo „žuta štampa“) pa se onda kao zgražavamo: i ju, ju, i ju, ju… no, krenimo redom.
Prvo smo imali priliku da vidimo omnibus dramu koju potpisuju četri mlade autorke koje su upravo završile ili su pri kraju studija dramaturgije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, četiri različite priče koje na kraju imaju isti tragičan kraj zahvaljujući našem ne činjenju ili ignorisanju, sve dok „Đavo ne zakuca i na naša vrata“, izgleda da smo zaboravili da Đavo pati od nesanice tj. ne spava!
Zajednička nit koja povezuje ove potresne, životne priče je naš odnos prema nekim drugim ljudima koji se iz bilo kog razloga razlikuju od onoga što mi smatramo da je normalno ili uobičajeno. Često se takvi događaji dešavaju spletom okolnosti ili zahvaljujući ubeđenjima sredine kojom smo okruženi. Citiraćemo Stevana Bodrožu, reditelja: „Glavna teza naše predstave jeste da je svaki pojedinac, bar u nekom trenutku ili periodu svog života, manjina. Kada se neko razboli, manjina je, jer više je zdravih nego bolesnih, kada ode u penziju, deo je manjine, jer više je radno sposobnih i zaposlenih nego onih koji su završili svoj radni vek, kad je neko roditelj LGBT osobe, manjina je, jer više je roditelja strejt nego gej populacije…”
Proces nastajanja same predstave sličan načinu po kome je nastao i “Jami distrikt”, koji smo imali priliku da vidimo dan ranije, naime, na zadatu temu: diskriminacije manjine, u ma kom obliku, su ovoga puta četiri, mlade autorke napisale tekstove po sopstvenom izboru teme i populacije na koju se odnose, bilo da je u pitanju otvorena ili prikrivena diskriminacija. Sve četiri priče je, uz njihovu pomoć u dopisivanju vezivnog tkiva, Bodroža, uz pomoć glumačkog ansambla koji je sam izabrao, sa većinom je ranije sarađivao, uobličio u stabilnu dramsku formu. Sinoć smo imali priliku da zbog različitog prostora, u odnosu na kojem se inače predstava igra, vidimo klasičnu pozorišnu postavku u kojoj su se glumci odlično snalazili.
Posebno treba istaći jednostavno i nadasve funkcionalno scenografsko rečenje koje se bez puno problema prilagođava od situacije do situacije i apsolutno pomaže svojom simbolikom zadatim scenskim zahvatima.
Četiri mlada glumca su pokazala maksimalnu posvećenost i umešnost u svom zanatu a posebno fascinira lakoća transformacije i prelaska iz lika u lik različitog starosnog i karakterološkog profila. Ko se nije bavio glumačkim zanatom taj ne zna da uopšte nije lako ni jednostavno u kratkom vremenskom periodu se transformisati iz starije osobe u dete ili srednje godine, iz gej populacije u roma ili u jednom liku biti naprasiti otac a samo petanest minuta kasnije mladić. Problem je kada igrate dve predstave sa različitim karakterom u rasponu od dva/tri dana a tek “prešaltati u momentu” je posebno umeće, ponekad može imati traumatične posledice. Moramo posebno istaći glumačko umeće Bojane Zečević i Nikole Šurbanovića koji u roku od petnaestak minuta prelaze iz karaktera romske populacije u intelektualnu elitu iz staračke naprastosti u dečiju iskrenost, do zahtevnog baratanja invalidskim kolicima uz preciznu karakterizaciju samoubilačkog nagona osobe vezane za ista, donekle sopstvenom krivicom. Nepravedno bi bilo da ne pohvalimo i Anđelu Jovanović i Željka Maksimovića koji su uz rame svojim kolegama ona u prvom delu kao majka/manipulator koja je indirektno i žrtva sopstvene manipulacije u odnosu na sina koji se opredelio ka gej populaciji mada je profesionalnom životu poprilično uspešan a on nakon frustiranosti u ulozi sina već sledećeg minuta se nosi sa depresijom mladog izmanipulisanog oca pod torturom sopstvenih roditelja uz pomoć bivše supruge po ceni odvojenosti od sopstvenog deteta.
Da zaključimo ova angažovano/aktivistička predstava mladih stvaralaca nam ukazuje na goruće problem u svakodnevnom životu sa kojima uporno izbegavamo da se suočimo ignorantsko/rasističkim odnosom. Potpisnik ovih redova želi da čestita ovim mladim ljudima na hrabrosti što su se uhvatili u koštac sa navedenim problemima i na ovaj način pokušavaju da diskrimisanu populaciju i manjine iz različitih sfera svakodnevnog života pokušava ih učini vidljivim.
Ocena publike za predstavu: Jami distrikt – 4,68
Pozor! Pozorje! – Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.