INSPIRISAN DŽEKOM LONDONOM

razgovor s Jakubom Maksimovim, lutkarskim rediteljem, gostom iz Češke republike...

Kada naši čitaoci budu čitali ovaj tekst u Pozorištu mladih će se već dešavati premijera “Na vukovom tragu” po motivima znamenitog romana “Zov divljine”, poznatog američkog pisca s početka prošlog veka, Džeka Londona (John Griffith Chaney; San FranciskoSAD12. januar 1876 — 22. novembar 1916) uz koji su odrastale generacije dečaka i devojčica na ovim prostorima. Nama koji duže pamtimo, siguran sam, Džek London je bio jedan od retkih pisaca iz obavezne lektire koga smo “gutali” a Bogami se čitalo čak i ono što nije bilo pod moranje od istog autora. Hrabrost da se upusti u adaptaciju i postavljanje ove, uvek aktuelne, priče na scenu je imao, mladi gost iz Praga, reditelj Jakub Maksimov, sa kojim smo u prijatnom razgovoru proveli subotnje popodne u iščekivanju generalnih proba i premijere koja je zakazana, kao što već pomenusmo, za utorak 27.11.2018 u Pozorištu mladih. U razgovoru koji se odvijao na više različitih jezika, zbog objektivnih okolnosti, je pomago Miloš Savin, PR Pozorišta mladih koji je inicirao ovakvu vrstu najave novog projekta ove najstarije, lutkarske kuće u našoj zemlji.

Za razliku od prethodnih intervjua u kojima sam se trudio da izvorno prenesem živ razgovor, ovoga puta ću morati, zbog već pomenutih lingvističkih problema, pokušati da prepričam ili bar prenesem one delove razgovora koje sam uspeo da “skontam” ili bar da prepričam onako kako sam ih je razumeo.

Jakub Maksimov je rođen 1992 godine u Pragu, kaže da je po vokaciji, reditelj, dramaturg, performer i lutkar. Završio je Academy of performing arts in Prague (CZE) Theatre department;  nakon toga se usavršavao u Institute for Applied Theatre Studies, Giessen (DE). Ono što se kod nas naziva master studijama a u svetu Master classes je obavio u nekoliko prestižnih Evropskih kuća: Eugenio Barba (IT); Neville Tranter (NL); AKHE (RU); Agnes Limbos (BE); Heiner Goebbels (DE).

Danas je zvanično zaposlen u “Lampion Theatre”, gradskom lutkarskom pozorištu u Kladnom, malom gradu nedaleko od Praga, kao reditelj. Pre ovog , zvaničnog, zaposlenja je prvenstveno radio u češkim nezavisnim profesionalnim lutkarskim grupama koje čine bivši studenti Lutkarskog i Alternativnog departmana Praške pozorišne akademije (KALD DAMU). Tokom rediteljskog rada u “Plata Company”, 2015/16, sačinjenoj od njegovih školskih drugova sa studija u fokusu im je bilo istraživanje novih inovativnih puteva i korišćenje lutkarstva u osavremenjivanju teatarskog izraza. Akcenat je bio na autentičnim materijalima za izradu lutaka i objekata koje su koristili, pokušavajući da uspostave metaforične odnose između glumaca i materijala. Iz toga perioda misli da je najupečatljivija adaptacija i postavka priče koju je napisao, takođe, gore pomenuti Džek London “Hiljadu pakovanja” (The One Thousand Dozen), koja kod nas nije prevedena ili se bar ja nisam sa njom susreo, u svom “kratkom” čitalačkom stažu. Snimak ove predstave se može lako pronaći, na kanalu Yu toube, što je potpisnik ovih redova učinio iz informativnih pobuda i bio prijatno iznenađen inovativnošću, te je čitaocima iskreno preporučujem, posebno onima koji su “zaraženi lutkarstvom”.

Pre toga je radio u nezavisnoj profesionalnoj teatarskoj kompaniji “Geisslers Hofcomoedianten”, 2013/14 koja je bila inspirisana tradicionalnim baroknim teatrom. Način igranja kojim su se bavili se bazirao na osavremenjivanju baroknih tema i adaptacijom za savremnu publiku. Iz toga perioda nam je pomenuo rad na komično-muzičkom performansu “Romio & Julijeta” inspirisanom legendarnim Šekspirovim likovima. Iz tog perioda, što je za nas posebno interesantno, potiče i njegov prvi susret sa Srbima ali ovoga puta Lužičkim Srbima. Režirao je predstavu “Já jsem Krabat/I am Krabat” koja je adaptacija legende lužičkih srba o učeniku čarobnjaka u crnom mlinu u kojoj se najviše bavio eksperimentisanjem sa teatrom senki.

Foto: Vladimir Jovanović – Vava

Kao što smo već pomenuli, rad na komadu “Zov divljine”,u ovoj verziji “Na vukovom tragu” nije prvi put da je Jakub Maksimov inspirisan proznim delom Džeka Londona za koga kaže da ga studiozno proučava i da mu je uzor ne samo u delima nego i uopšte u životu. Po njegovom mišljenju Džek London je u svim svojim delima, zapravo, opisivao realne događaje iz sopstvenog života koje je, podrazumeva se, bojio poetskim izrazima i metaforama. Njegov život je u stvari bio sastavljen od novela i romana koje doživljavao a koje se trudio da prenese na papir. Posebno mu se sviđa njegova ljubav prema životu, prema prirodi, verovanje u slobodu i snagu ljudi i to je pokušao da nam sa ovim komadom približi. Jednostavno sa ovom predstavom želi da nas pozove da se malo više okrenemo prirodi i naturalnom životu da se malo više oslobodimo užurbanosti kao i zavisnosti od tehnoloških dostignuća.

Pri kraju ovog zanimljivog razgovora nam je mladi, talentovani reditelj iz Češke republike posebno istakao da je uživao u saradnji sa svim ljudima iz Pozorišta mladih a posebno u radu sa glumcima, sa kojima je, podrazumeva se, provodio najviše vremena. Istakao je da su to komunikativni i obrazovani ljudi sa kojima je lako sarađivati. Po njegovim rečima oni su veoma kreativni te da se ne boje izazova: “oni su bili ravnopravni partneri u kreacijama svih rešenja na sceni,imali smo veoma duboke i sadržajne razgovore u procesu rada. Njihovo iskustvo mi je posebno značilo i pomoglo u radu i želim da im se svima zahvalim na saradnji.” Priznao nam je da ima malu tremu kako će publika prihvatiti njegova razmišljanja koja je pokušao da prenese na scenu ali i da je ovo za njega “velika škola” koje će se uvek i rado sećati. Nada se da će publika uspeti da pročita da nam svima i posle svega ipak ostaje nada u bolje sutra. Takođe i on ima neka pitanja u vezi toga ali se nada da će odgovore dobiti od publike tokom i nakon gledanja ove predstave. Na kraju želi da se zahvali svim saradnicima i kreativnom timu koji su izneli ovaj projekat, posebno Lazaru Novkovu, kompozitoru koji je uložio puno energije u ceo projekat trudeći da ga muzički oboji samo sa jednim instrumentom, bubnjevima. Sa takvom minimalističkom startnom pozicijom je uspeo da napravi puno interesantnih stvari. Takođe, punu zahvalnost duguje svom dramaturgu, dizajneru scene i kostima Karolini Arandia koja je od početka učestvovala u kreativnom procesu projekta. Veoma je zahvalan što je imao sreću da sarađuje sa slovačkim i ruskim kreatorima lutaka Marekom Šterbakom i Vjačeslavom Zubkovim, oni su uradili, takođe, veliki posao. Ovaj projekat ne bi postojao bez Ivane, oragnizatora, Aleksandra i Miloša koji su sarađivali na dizajnu zvuka, naravno tu je bio i Ratko koji je potrošio puno vremena da dizajnira rasvetu…

Foto: Vladimir Jovanović – Vava

Na kraju ovog prijatnog razgovora zahvalili smo se našem mladom gostu i poželeli puno uspeha na premijeri, naravno i u budućem radu, kako se to u pozorišnom žargonu kaže “neka slome nogu”, a nama je ostalo da sa nestrpljenjem sačekamo ovu novu,interesantnu predstavu u Pozorištu mladih.

Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković