KRVAVE SVADBE – Federiko Garsija Lorka
režija: Igor Vuk Torbica; scenograf: Branko Hojnik;
kostimograf; Jelisaveta Tatić Čuturilo, kompozitor; Vladimir Pejković,
scenski govor; dr Dejan Sredojević, dizajn svetla; Milica Stojšić,
asistent reditelja; Stefan Čamdžić,
asistent scenografa; Andreja Rondović,
asistent kostimografa; Snežana Horvat;
produkcija: JU “Grad teatar” Budva; Srpsko narodno pozorište – Novi Sad;
premijera: 09.avgust – Budva; 18.septembar – Novi Sad
Igraju: Varja Đukić, Milica Grujičić, Ivana Mrvaljević, Pavle Popović,
Branka Stanić, Vukašin Ranđelović, Miroslav Fabri, Draginja Voganjac,
Maja Stojanović, Dušan Vukašinović, Filip Đuretić, Nenad Pećinar.
Federiko Garsija Lorka (1898–1936) – španski pesnik, dramaturg i pozorišni reditelj. Ovaj nesvršeni student različitih segmenata umetnosti, kažu da je studirao slikarstvo, književnost i muziku, slobodnih i slobodarskih nazora, što nije bilo naročito popularno kod establišmenta za njegovog života, je u drugoj polovini dvadesetog veka ostavio veoma dubok trag u kulturnom miljeu posebno na istoku Evrope, nekadašnjim socijalističkim zemljama, podrazumeva se i u SFRJ. Iako se nije aktivno bavio politikom, za vreme građanskog rata je streljan, u avgustu 1936. Ne zna se tačno gde mu je grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, ubrzo postaje simbol političke represije i fašističke tiranije. Njegovo ime, lik i delo je u Španiji proglašeno za nacionalno kulturno blago.
Mladalačka raznovrsna interesovanja su, naravno, veoma uticala na studioznost u njegovom radu na polju scenske umetnost tj. dramskom opusu. Insistirao je na tome da u svojim dramama i poeziji vodi računa o najsitijim detaljima. Uticaj narodne/izvorne književnosti u njegovim delima je nezobilazan a ozbiljniji teoretičari kažu da nije puno obraćao pažnju na formu već je bio usmeren na temu, trudio se da kroz zvuk, boje i pokret dočara dušu Andaluzije koja u svom iskonu nosi tragičnosti. Kažu da njegova matafizička poetika zanosna, nagonska, prepuna slutnji i tajnovitosti i da često deluje nestvarno.
Ovaj “Andaluzijski pas”1 izrazitu popularnost na ovim prostorima doživljava sedamdesetih i osamdesetih godina, potpisnik ovih redova je imao priliku da se nasluša i nagleda različitih uspešnih i manje uspešnih izvođenja Ciganskog romansera, Doma Bernarde Albe a bejaše tu i po koja Krvava svadba. Mogu slobodno da tvrdim da je ogroman broj mojih prijatelja iz mladosti u kritičnim momentima udvaračkog procesa citirao bar poneki stih ovog velikog pesnika.
Ovako opširan uvod je neophodan zbog ogromne dileme u kojoj se ovo piskaralo našlo nakon prvog gledanja “Krvavih svadbi”. Zbog nekih privatnih i drugih razloga gledao sam prvu reprizu novosadske premijere mada sam je nestrpljivo očekivao od momenta kada sam čuo da su Budva – grad teatar i SNP odlučili da ovaj veličanstveni tekst uvrste u ovogodišnji repertoar. Posebno me je zaintrigiralo i to što je ovako “krupan zalogaj” poveren mlađahnom, veoma perspektivnom reditelju Igoru Vuku Torbici koji je u poslednjih nekoliko sezona ostvario relevantne rezultate, kako se to savremeno kaže, u region tj. na teritoriji nekadašnje države u kojoj je Lorka bio trertian, skoro, kao domaći pisac. Da li zbog prevelikih očekivanja ili zbog nečega drugog, “vrag bi ga znao”, posle prvog gledanja ne da nisam bio zadovoljan viđenim nego sam se čak osećao izneverenim, pomalo povređenim, da se ne lažemo bio sam i poprilično zbunjen. Verovatno da bih te moje “osećaje filinga ili filnge osećaja” potisnuo da slične komentare nisam načuo u poluglasnim komentarima kod većine “obične”, reprizne publike prilikom izlaska iz sale “Pera Dobrinović”. Slične komentare sam čuo i od par prijatelja za koje pouzdano mogu da tvrdim da su najobičniji ljubitelji pozorišta bez nekih velikih aspiracija ka “stručnim” komentarima prilikom šetnje ulicama našeg grada te prijatne večeri na zalasku leta. Jedan od proverenih recepata koji sam u prilici da primenjujem zahvaljujući dugodišnjem “motanju” međ’ pozorišnim svetom je da u ovakvim prilikama i situacijama, kad sam sebi postavljam pitanja da li sam ja to baš sve dobro video, da li sam nešto zanemario ili ne daj Bože propustio ili se radi staračkom konzervatizmu i sujeti… elem, ja onda odgledam predstavu bar još jednom uz neizbežne komentare bližnjih: Ti si stvarno blesav… kako možeš da dvaput gledaš nešto što ti se ne sviđa!? Rečeno – učinjeno…
Kao što to u principu biva “komedijant slučaj” uredi neke stvari i odgonetne najsloženije teme i dileme, kao slučajno, tj. već uobičajeno pred polazak k’ SNP-u sledeće večeri se “okačim” na svemoćni i sveznajući FB (u narodu poznatom kao savremena Radio Mileva) kad mi iskoči status dugogodišnje prijateljice iz realnog života Mirjane Ojdanić2: “Ne treba brkati ISKRENOST i ISTINITOST – najbolji lažovi lažu iskreno!” Od srca zahvaljujem Mirjani jer mi je ovo njeno zapažanje, tzv. viral, pomoglo da dođem do ključa i odgovora na moju ekspresiju3 koja je samo potvrđena sa ponovljenim gledanjem “Krvavih svadbi” a koji je poštovani čitaoče pred tobom bilo da se to nekom sviđa ili ne:
Da li sam namćorasto baždaren ili naučen, nisam siguran, ali osnovni princip kojim se vodim u ocenjivanju predstava je doživlja protoka vremena provedenog u gledanju iste. Ukoliko nakon predstave, ma koliko ona trajala, osetim da mi je vreme prošlo brzo te da bih mogao da je gledam još nekoliko puta onda je to, po mom skromnom mišljenju dobra predstava. Ovoga puta tj. oba puta nakon izlaska sa “Krvavih svadbi” sam osećao da mi je tih 75 minuta, sat i petnes’, trajao beskrajno dugo pa sam imao osećaj kao da traje bar duplo duže. Upravo taj osećaj, dužine trajanja, mi govori da problem ove predstave nije u manjku, nedostacima ili nečemu lošem već je problem u višku. Fascinatno i zbunjujuće u čitavoj priči je to da kada analiziram svaki segment posebno ne mogu da izdvojim ništa loše već naprotiv čini mi se da je suština u višku detalja.
Ako krenemo redom: Glumačka postava, njima treba, od prvog do poslednjeg odati dužnu čast, čest i priznanje na napornom, čestitom, žestokom radu i ostvarenjima kojima nas obasipaju tokom cele predstave predvođeni doajenima crnogorskog i srpskog glumišta Varjom Đukić i Miroslavom Fabrijem. Draginju Voganjac mislim da skoro nisam video u boljem izdanju i to u oba zahtevna “parčeta”, komšinice i smrti. Nenad Pećinar iz senke gitarsko/glasovnim umećem rukovodi horskim podvlačenjem pojedinih scena a u fantastičnoj epizodi Meseca pokazuje svoje zanatsko majstorstvo. Milica Grujičić (verenica/nevesta), Vukašin Ranđelović(verenik/mladoženja) i Pavle Popović (Leonardo)se herojski nose sa postavljenim zadacima glavnih likova preko kojih se prelama ova tragedija izgarajući od poslednjeg trenutka. Poseban doživljaj nam pružaju Dušan Vukašinović i Filip Đuretić perfektnim duetom (drvoseče)u kom neodoljivo potsećaju na braću Teoefilović. Ivana Mrvaljević (Tašta) sa elegantnom odmerenošću plasira žaoke koje često završavaju u pogrešnoj meti u srcu njene ćerke koja junački podnosi teret zapostavljene Leonardove supruge, zaključno sa Majom Stojanović (Služavka) koja precizno krpi, dodaje i povezuje čitavu priču.
Scenografska rešenja Branka Hojnika su prepoznatljiva, od početka se naslućuje dugogodišnja saradnja sa Jernejom Lorencinom rediteljem “Crastva nebeskog” koje smo imali priliku da vidimo na ovogodišnjem Sterijinom pozorju što se posebno odnosi na prvi deo predstave. Zid u pozadini sa zabodenim nožem u njemu likovno izgleda efektno i iskusnijim gledaocima govori nam da će da opali poput čehovljeve puške, što se naravno i dešava. Uz sofisticiranu rasvetu koja je po neproverenim informacijama poskupa efektno se bučnim rušenjem dotičnog zida i disciplovanim raspoređivanjem letvi od kojeg je sačinjen dobija zanimljiv efekat šume i sve bi to bilo čitljivo i jasno, što se kaže “pilo bi vodu” da nije već pomenute sofosticirane helijumske bele rasvete u kojoj tik iznad pozornice dominira ogroman, prodorno beli, okrugli balon koji neodoljivo podseća i definitivno se ne može drugačije tumačiti nego kao mesec. U tim trenutcima doživljavamo apsurdnu situaciju da Nenad Pećinar, uz pomoć dueta drvoseča i preglasni bekgraund hajke krvnički pokušavaju da nam opišu mračnu šumu i tmurno nebo na sve to još i dilemu da li će se mesec pojaviti ili ne, da li će oblaci zakloniti narečeni mesec i pomoći ljubavnicima da ne budu otkriveni a isti tj. helijumski balon u obliku meseca blešti iz pozadine.
Još jedan detalj koji je obično efektan ali ovoga puta apsolutno suvišan, zbunjujući, nelogičan pa možda čak, što je zapanjujuće smešan. Već pomenuti g. Čehov je u svojoj znamenitoj izreci, koliko se sećam, pričao o pušci u prvom činu koja u trećem treba da opali… pomenuti nož, na početku zaboden u zid, ima svoju ulogu i što je svima, od početka, jasno učestvuje u kobnom, katarzičnom trenutku oduzimanja dva mlada života ali na sve to dodavati zbog nekakvog pojačanja tragičnosti eksploziju crvenih konfeta koja ni u tragovima ne može da nadomesti odsustvo crvene boje tokom cele predstave. Tako da o ukupnom utisku možemo reći da je scenografija vizuelno dobra ali ovom piskaralu se čini da je autoritet scenografa nadjačao želje reditelja i nije mu nešto posebno pomogao ili nisu bili na sličnim talasnim dužinama.
Što se tiče muzike imamo slični situaciju kao sa scenografskim rešenjima. Za muzičku podlogu, ako se gleda sama za sebe, može da se kaže da je dobra sa odličnim korepetitorskim radom a pojedine sviračke i pevačke deonice učesnika u predstavi tj. glumaca su vrhunskog kvaliteta. Za uvodni i prvi, slobodno možemo da kažemo glasovni i tiši, deo predstave možemo reći da je odličan međutim u drugom, katarzičnom i dinamičnijem delu dolazi do bespotrebnog pokrivanja teksta a glumci u većem delu, pogotovo tokom, čini se predugačke, scene hajke i zbog glasnoće bekgraunda (koji je sve vreme izvrstan) prisiljeni da viču ili kako se to kaže da govore iz “gornje lage” tako da im jednostavno ne ostavlja prostor da doziranje emocija pa se sve vreme nalaze u nezavidnom položaju ili na samoj granici glasovnih mogućnosti, veoma se teško nose sa ozvučenjem dok oni razoružani, govore/viču “na suvo” tj.bez mikrofona.
Sve u svemu, mada na prvi pogled ovaj prikaz (kritika) može da izgleda kao namćorasto i sujetno moram da podvučem da mladom reditelju Igoru Vuku Trobici treba odati priznanje na odličnom radu sa glumcima od kojih je stvarno izvukao maksimum te da se budućem radu više posveti sopstvenim intuicijama i da pokuša da u kreativnom delu ekipe pronađe saradnike sličnog senzibiliteta koji će svoj doprinos više podrediti timskom duhu nego sopstvenoj promociji.
Još jednom podvlačim da je sve navedeno subjektivno viđenje ovog matorog, izanđalog piskarala izrečeno u najboljoj nameri sa željom da u budućnosti vidi radove svih pomenutih aktera u mnogo kompaktnijem izdanju. U prilog tome ću citirati jednu rečenicu mog, na nesreću pokojnog, velikog prijatelja, svetski priznatog i poznatog lutkarskog reditelja Petra Pašova, izrečenu kao upustvo na probi jednom poznatom lutkaru iz Pozorišta mladih: …Batko hubavo, mnogo hubavo to rabotiš… ama toa neje iz ovo postavljenje…
- Krajem dvadesetih godina Bunjuel i Dali zajedno rade na filmu „Andaluzijski pas„, koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega, što ga udaljava od ovih, jedno vreme, veoma bliskih osoba. Napušta domovinu i odlazi u SAD gde je u to vreme vrhunac ekonomske krize, tu zemlju doživljava kao svet praznine i teskobe u kojoj nema ničeg humanog, već je sve podređeno trci za novcem.
- Mirjana Ojdanic, pisac, reditelj i dramaturg iz Beograda…
- Ekspresijanajčešće ukazuje na vidljiva stanja ili pojedine znake koji odražavaju unutrašnje stanje organizma. Ekspresija je transmisija psihičkih sadržaja u spoljašnji svet čime se (mada su često površne) naročito kod odraslih, može tumačiti neko njihovo posebno psihološko stanje kao što je radost, tuga, bol i sl.
You must be logged in to post a comment.