DEMOKRATIJA – Josif Brodski
reditelj: Veljko Mićunović; adaptacija; Slobodan Obradović i Veljko Mićunović; dramaturg; Slobodan Obradović; scenografija: Marija Kalabić; kostimografija: Jelena Stokuća; kompozitor: Irena Popović Dragović; scenski govor: Dijana Marković; dizajn svetla: Srđan Jovanović; koprodukcija: Beogradsko dramsko pozorište i Novosadsko pozorište – / Újvidéki Színház: premijera: 15.maj 2021. – Beograd, 4.jun 2021 – Novi Sad;
igraju: Ozren Grabarić, Ivana Nikolić, Gabor Pongo, Tamara Aleksić, Arpad Mesaroš
Josif Brodski (1940-1996), veliki ruski pesnik i esejista, dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1987), je jedan od retkih velikana koji se nakon prinudnog preseljenja iz domovine u SAD, nije priklonio uobičajenom, bespogovornom, veličanju zapadnjačkog načina života, čitaj kapitalizma, izlizanim frazama o slobodi, ljudskim pravima, podjednakim šansama za svakog pojedinca … Takođe, nije prestao da oštro kritikuje staljinizam ali se žestoko protivio bekonačnoj zloupotrebi pojma demokratija za koji, ako se malo razgrne, ni njeni tvorci nisu bili baš najsigurniji da li obuhvata i precizno definiše ono za šta su se zalagali. Samo godinu dana nakon preseljenja u “obećanu zemlju” u Njujork tajmsu, 4. marta 1973, povodom dvadeset godina od Staljinove smrti, objavljuje esej pod naslovom Happy Birthday to you: “Vizantijska ideja da je svaka vlast od boga, u našoj antireligioznoj državi transformisala se u ideju o sprezi vlasti i prirode, u osećanje njene neizbežnosti, kao četiri godišnja doba… Mene zanima moralni efekat staljinizma, tačnije – onaj pogrom koji je on proizveo u mozgovima mojih sunarodnika i uopšte u svesti ljudi tog stoleća. Jer, sa mog stanovišta, staljinizam je pre svega sistem mišljenja, a tek potom tehnologija vlasti, metod upravljanja. Jer, bojim se, arhaični sistemi mišljenja ne postoje. Bezmalo trideset godina zemljom od dvesta milion stanovnika vladao je čovek koga su jedni smatrali zločincem, drugi paranoikom, treći istočnim divljakom koji se u suštini još može prevaspitati – ali sa kojim su i jedni i drugi i treći sedali za isti sto, vodili pregovore, rukovali se. Taj čovek nije znao nijedan strani jezik pa ni ruski, na kom je pisao sa čudovišnim gramatičkim greškama; ali u knjižarama celog sveta mogu se naći njegova sabrana dela koja su za njega pisali drugi ljudi i bili usmrćeni pošto bi obavili taj posao, ili su ostajali u životu iz istog razloga…”
Sa tim i takvim stavovima iz esejističkog i dramskog opusa Josifa Aleksandroviča Brodskog, (da li mu je slučajno otac, fotograf u sovjetskoj mornarici, nadenuo ime po Staljinu?!) su se dramaturg (Slobodan Obradović) i reditelj (Veljko Mićunović) uhvatili u koštac u Demokratiji, čiju smo novosadsku premijeru imali priliku da vidimo 4.juna u Újvidéki Színház-u. Možemo konstatovati da tandem Obradović/ Mićunović sa ovom koprodukcijskom postavkom nastavljaju stazom kojom su krenuli u svojim ranijim projektima pokušavajući razotkriju tragične posledice koje za sobom ostavlja, “ničim izazvano”, prekrajanje volje naroda/ demokratije. Dok su u “Radničkoj hronici”, (Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népszínház – Subotica, po tekstu Petra Mihajlovića) za koju su ovenčani sterijinim nagradama na prethodnom Pozorju, bavili životom običnih ljudi i njihovim polaganim propadanjem tokom tranzicije, ovoga puta se bave onima koji kreiraju politiku i njihovim karakterima, savremenom terminologijom bi to nazvali političkim menadžmentom ili upravljačkom strukturom. Autorskom timu se dosledno pridržavao brehtijanskog koncepta bazirajući se na taktici vruće-hladno. Furiozne fragmente grotesknog prepucavanja kvazipolitičke elite oličene u ministrima opšte prakse, predvođene svemogućim predsednikom, prekidaju pauze u kojima se ova petoglava aždaja dopinguje nikotinom. Ova maštovita aluzija da se ključne stvari rešavaju iza kulisa, na nekim neformalnim mestima nam a ne tamo gde bi trebalo, rečito govori da je, beskrajno zlopotrebljenom, pojmu Demokratije, kojim smo svakodnevno bombardovani, odavno istekao rok ili kako bi se to narodski reklo: Demokratija je ispušila! Iskreno rečeno potpisnik ovih redova se, pred kraj predstave, zabrinuo da će pojedinim glumcima pozliti od količine popušenih cigareta, da će ne daj Bože doživeti nikotinski šok.
Minimalistička scenografska rešenja Marije Kalabić su u skladnoj korelaciji sa rediteljskim konceptom što se može reći i za kostim Jelene Stokuće. Muzička podloga Irene Popović Dragović je kao i uvek ukomponovana u rediteljski prosede s tim što ovoga puta dodatni akcent daje dovitljivo korišćenje engleske verzije “Marša na Drinu” u katarzičnoj sceni prilikom izbora himne.
Pored osvrta na samu predstavu želimo posebno da istaknemo i pozdravimo hrabar i inspirativan kasting, uključivanje/spajanje, glumaca/umetnika iz tri grada koji su nekada imala mnogo bliskije kontakte što predstavi daje dodatnu težinu jer implicira da smo, i pored svih ružnih dešavanja koja su se u međuvremenu odigrala ostali povezani te da smo pritisnuti istim ili sličnim problemima i mukama. Pet odličnih glumaca iz tri različite škole (Zagreb, Beograd i Novi Sad) su se izuzetno dobro ukopili i nadopunjavali rešavajući složene zadatke koje im je nametnuo ovaj zahtevan projekat. Mišljenja smo da je to sigurno najvredniji deo ove priče koji na najbolji način razbija predrasude i pokazuje da nametnute ili delegirane podele koje su ostavile strašne posledice u protekle tri decenije mogu da se prevaziđu uz kvalitetan rad, kolegijalnost, poštovanje, nesebično zalaganje i naravno malo dobre volje.
Ženski deo ansambla, glumice Beogradskog dramskog pozorišta, poznatije po zapaženim televizijskim ostvarenjima, Ivana Nikolić (Ubice mog oca, Sinđelići, Žigosni u reketu) i Tamara Aleksić (Aleksandar od Jugoslavije, Santa Marija della salute), nam je pokazao da su pored filmskog formata veoma dobro ispekle zanat i na daskama koje život znače. Pored odlično ispunjenih glumačkih zadataka ove furiozne glumice su poseban utisak ostavile izuzetnim vokalnim sposobnostima dok smo, sa druge strane, ubeđeni da bi svaki aktuelni političar oberučke u svoj tim uvrstio takvu ministarku kulture i šeficu kabineta.
Ozrena Grabarića (DK Gavella – Zagreb) je naša publika imala priliku da vidi u nekoliko gostovanja hrvatskih kazališta ali se prvi put susrećemo sa ovim sjajnim glumcem u ulozi predsednika jedne nama veoma prepoznatljive države koja neodoljivo potseća na ovu u kojoj, igrom slučaja, živimo. Svojom upečatljivom pojavnošću i suptilnim glumačkim umećem Grabarić kao da diriguje dobro uigranim orkestrom koji precizno svira po zahtevnoj partituri.
U glumačke sposobnosti Arpada Mesaroša i Gabora Ponga je novosadska publika imala prilike da se uveri u nekoliko poslednjih sezona s tim što je dragoceno da smo ovoga puta imali priliku da se uverimo da se izuzetno dobro nose i sa akcentima srpskog jezika na kome retko imaju priliku da igraju. Sve u svemu još jednom moramo naglasiti da je glumački ansambl najsvetliji deo ove predstave.
Možda će neki kritičari, autorskom timu, zameriti da je ovakvo tumačenje Demokratije politički pamflet koji postavlja pitanja a ne daje odgovore ali suština pozorišta jeste u tome da postavlja pitanja i ukazuje na probleme a neko drugi je taj koji bi trebao da odgovara, rešava probleme a ne da zloupotrebljava položaj. „Ako predsednici ne mogu da to rade sa svojim ženama, oni to rade sa svojim zemljama“ je jedna od poruka koju je iza sebe ostavio Josif Brodski a dobrim delom se odnosi na Demokratiju, čini se i na naše okruženje pogotovo ako neke „velike čike“ uporno pokušavaju da nasilno instaliraju nešto što se po njihovom mišljenju naziva demokratija, uz pomoć, postojeće vladajuće strukture neke male, ekonomski zavisne države. Savremeni vladari su izgleda, za razliku od širokih narodnih masa, savladali lekciju i ne bore se protiv demokratije oružjem već manipulacijom. Po rečima reditelja demokratija je “izvitoperena, zloupotrebljena, višestruko silovana i gnevna.“
You must be logged in to post a comment.