Predavanje „Sjedinjene Američke Države i stvaranje Jugoslavije“ održano je u petak, 22. decembra u Klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je msr Srđan Graovac, istoričar.
Graovac je na početku podsetio da je jugoslovenska ideja, koja se javlja tokom 19. veka, zahvatila elitne slojeve i srpskog i hrvatskog društva, ali nije imala primat u ostalim slojevima. Jugoslavija, za jedne propuštena šansa, a za druge najveća zabluda 20. veka, država koja je obeležila živote ljudi na ovim prostorima i ostavila toliko dalekosežne posledice da sam njen pomen i danas izaziva jake emocije i brojne kontroverze.
Pitanje njenog nastanka jedno je od ključnih pitanja koje se obično u svim raspravama poteže. Glavni protagonista te ideje, naročito u toku Prvog svetskog rata, bila je Srbija.
– Ali, kako to obično biva na Balkanu, „bez upliva stranog faktora“ jedno tako važno pitanje nije moglo biti rešeno. Velike sile, ne samo one iz Centralnih sila, već i iz Antante, na čijoj je strani ratovala srpska vojska, nisu sa blagonaklonošću gledale na ideju južnoslovenske države. Da je kojim slučajem samo od Francuske i Britanije zavisilo stvaranje države Južnih Slovena, do toga verovatno nikada ne bi ni došlo – rekao je Graovac.
Međutim, 1917. godine, SAD su ušle u rat na strani Antante. Tim činom, predsednik SAD-a, Vudro Vilson (1856-1924) napravio je do tada nezamisliv iskorak u spoljnoj politici svoje zemlje i otvoreno se umešao u evropske političke tokove. Ostavio je iza sebe dva osnovna načela spoljne politike po kojima su SAD do tada funkcionisale. Jedno je bilo amanet „oca nacije“ Džordža Vašingtona da Amerika mora voditi politiku „slobodnih ruku“, odnosno nevezivanja za globalne i regionalne saveze i paktove.
– Drugo načelo je čuvena doktrina predsednika Džejmsa Monroa da se SAD neće mešati u evropska pitanja, kao i da neće tolerisati upliv uticaja evropskih imperija na američkom kontinentu. Za Monroa je američki kontinent bio dvorište SAD-a i njihova politička i interesna sfera – objasnio je Graovac.
Međutim, ta načela postala su neodrživa 1917. godine, a sam Vilson je imao dovoljno hrabrosti za promenu pomenute politike. Predsednik SAD-a u tom trenutku je imao neiscrpne ekonomske i vojne potencijale dovoljne da odluče ishod rata.
Takođe, imao je inovativna politička rešenja utemeljena na moralnim normama i platformama. Sanjao je posleratni svet koji bi bio izgrađen na principima istih prava za sve, nasuprot do tada važećem pravu jačeg. Samim tim, on je postao zaštitnik onih koji su želeli ujedinjenje Južnih Slovena i odlučujući politički činilac koji je to ujedinjenje i omogućio.
Izvor: KCNS