IZMEĐU NJIVA SUNCOKRETA I KUKURUZA

IZMEĐU NJIVA SUNCOKRETA I KUKURUZA

Između njiva suncokreta i kukuruza nalazi se selo. Po svemu ništa neobičnije niti išta drugačije od ostalih. Nekada veliko i puno ljudi, sada bogato ukrašeno praznim kućama i okućnicama koje nema ko da nasledi. Nove generacije iz straha da ih neko ne bi nazivao seljanima i da im prsti ne bi otekli od motike, velikim koracima napuštale su svoje dedovine da bi spas pronašle u zbijenim stanovima solitera negde daleko u gradu. Selo je sa glavnim putem spojeno jednim ovlaš označenim skretanjem i veoma uskim, asvaltiranim puteljkom koji prolazi kroz njive. Ostali putevi su kroz atare, neasvaltirani i izbrazdani traktorskim gumama i po kojim kolima sa konjskom zapregom. Nije čudno što selo ima svoj muzej. To je jedna stara, velelepna građevina koja je davno, nekoliko država u nazad, pripadala nekome grofu nerazjašnjenog porekla. Nije grof želeo da sazida muzej već sebi letnjikovac, međutim kako docnije naslednika nije bilo, vlasti su naložile da se vila pretvori u narodno dobro-muzej. U delu koji ne pripada izložbenom prostoru živi jedna porodica.

autor: Irma Mikeš

To je porodica koja se brine o zbirci i njenom održavanju. Ima dana kada je posetilca mnogo, kada dođu ekskurzije ili se organizuje neko dešavanje u selu. Ali ima i dana kada njegovim hodnicima ne prolazi niko. Niko, može li se tako reći? Možda niko danju, ali zato noću…  Da bi izašla krišom iz svoje sobe i stigla do dvorišta, devojčica mora da pretrči ceo muzej. Mora da preskoči svaki uredno složen stari krevet, da se zavuče ispod prediva, da se ogleda u ogledalu, da pipne cvetovima oslikane kredence i pogleda šta ima u krčagu pored vrata. Tek tada će moći da se provuče kroz prozor i stigne do velikog drveta u dvorištu. Iz nekog razloga samo noću je slobodna i samo noću baš kao i stara kuća može da mašta i sanja. Nema puno dece u selu, kao što se može i predpostaviti. Đačke klupe nisu pune, a ima i godina kada se u školu ne upiše ni jedan đak prvak. Devojčica nema puno svojih vršnjaka sa kojima može da provodi vreme. Najsrećnija je kada se iskrade i popne na drvo da bi posmatrala noćno nebo. Kao po dogovoru, čim roditelji zaspu, iz velikog hodnika muzeja začuju se dva kratka mijauka. Verni mačak dobro proveri da li je sve po taman i onda zove svoju drugaricu da izađe na sigurno. Nije ih briga da li je zima ili hladno. Noć je čarobna u svom miru, ona ušuškava i zaklanje sve one koji je za sklonište ljubazno zamole. Mnogi su oni koji se plaše mraka, pogotovo među decom. Šta bi samo gradska čeljad radila u ovoj neosvetljenoj seoskoj noći? Plakala i dozivala u pomoć jer se negde u senu začuo miš. Devojčica nije nikada mislila kako bi bilo da napusti svoje opustele sokake i prostrane njive. Nije nikada osećala da treba da ode negde drugde. Ovo nežno i zavučeno mesto, samo njeno, zauvek njeno, bilo je sve što je osećala da joj je potrebno za strću. Čučali bi tako na visokom drvetu ona i mačak, mirisali vazduh, slušali vetar i brojali zvezde. Kada bi osetila da joj se baš jako spava, opet bi se provukla kroz ceo muzej do svoje sobe, uvukla bi se u šuškavu posteljinu i nastavila da sanja. Sa prvim zracima sunca, petao bi svojim pozdravom dočekao novi dan, a devojčica bi se spremala da dočeka nove, moguće posetioce svoje kuće. Mačak ko mačak, nastavio bi da spava do podneva. Za sve one koji misle da su seoske kuće prazne i da su strašna i tužna napuštena sela kroz koja prolaze dok putuju, ova priča bi mogla biti opomena da zastanu, pogledaju dobro i iznenade se koliko lepote može da ima jedna ne osvetljena i tiha noć.

 

Za vojvodjanske. rs : Irma Mikeš

Author Image
Irma Mikeš
%d bloggers like this: