Ако волите и цените лик и дело Јована Јовановића Змаја, онда треба да знате да би његова заоставштина била продата у бесцење, да није било једне жене немачког порекла. Та жена је рођена 1868. или 1870. године као Лаура Гизл, али пошто је постала супруга Жарка Миладиновића, доктора правних наука, којег је срела на школовању у Бечу била је познатија као Милена Миладиновић. Идући у корак са својим мужем, Милена је упознала предводнике политичког и културног живота Војводине, политичаре и песнике, као што су: Александар Сандић, Бранислав Нушић, Јанко Веселиновић, Милорад Павловић. Била је пријатељ са водећим српским песником Јованом Јовановићем Змајем, коме се нашла кад је најпотребније. Три године Милена је одлазила у Сремску Каменицу да негује болесног песника, каже Александра Ћирић, историчар Завичајног музеја у Руми.
Ово је година јубилеја. Пре 100 година, 24. новембра у Руми је одржан Велики народни збор, управо у кући Жарка Миладиновића. Овај борац за политичка права Срба и за уједињење српских земаља под капом Краљевине Србије имао је јаку подршку у кући. Његова супруга га је у стопу пратила, а паралелно с тим водила активан друштвени живот са незаменљивом улогому сарадњи са Женским друштвом „Коло српских сестара“. Историјски трагови говоре да је била свим срцем у својој новој домовини, Србији, где се бавила добротворним радом. Када је газдарица и наследница Јована Јовановића Змаја почела с распродајом његових ствари, Милена их је брзо откупила. Сувише се везала за ,,чика“ Јову, како га је иначе звала, да би дозволила да после њега све нестане.Према песниковој жељи његове непокретности до своје смрти уживала би његова газдарица, а потом би све наследило Друштво „Змај“ у Сремским Карловцима. Предмети које је Милена откупом сачувала, касније су били језгро Змајевог музеја у Каменици.
Спашавање бисте
Прича о бисти чика Јове Змаја, која се налази у дворишту истоимене румске основне школе, може се пронаћи у Милениним мемоарима.
“Покушала сам да сама сазнам куда је однешена биста Чика Јовина. У то време настанио се један мађарски официр у адвокатској канцеларији мога мужа. Обратила сам се њему и казала да је песник чији је споменик срушила његова војска члан највећег мађарског књижевног друштва „Кишфалуди“, а мађарска војска из захвалности му је срушила споменик. Официр је отишао без иједне речи. Већ после једног часа, поручио ми је да је бисту пронашао. Да се и сам не би излагао непријатностима, наредио је да се биста пренесе кришом у његов стан. Све време рата крила сам чика Јовину бисту“, сећа се Милена у својим мемоарима. Змајев споменик је поново откривен и подигнут на Ивандан (7. јула) 1920. године.
Преводилачки рад
Одувек је била наклоњена писању и књижевности. Превела је на немачки језики најосећајнију и најемотивнију српску епску песму Јетрвице адамско колено. Преводила је и дела краља Николе I Петровића, Јована Јовановића Змаја, Љубомира Ненадовића, Бранислава Нушића, Јелене Димитријевић. На српском језику објавила је пет књига: „Божићне приче“, „Мементо“, „Приче из Старе Србије и Македоније“, „Војвода Петко Илић“, као и своје мемоаре, али је од њих само један део сачуван и објављен. Кућа брачног пара Миладиновић у близини вашаришта у Главној улици у Руми и данас пркоси времену. На њој се налази плоча са натписом да је управо у тој кући одржан Велики народни збор, који је претходио ослобођењу, односно присаједињењу Срема Краљевини Србији. А за сам крај ове приче, не занемарујмо податак који каже да је Милена заслужна за очување сремске традиционалне ношње. Скупљала је комад по комад одеће, куцајући на врата женама у Срему, не би ли од заборава отргла тај аутентичан изглед румске, односно сремске жене. Данас још постоје њене фотографије у таквој одећи, одећи Српкиње, што је у срцу и била.
Извор : Oпштина Рума