„Сеоба Срба“, или пун назив – „Сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем“, јесте низ од четири сличне уљане слике српског реалисте Паје Јовановића које приказују Србе, како напуштају своју постојбину Стару Србију, током Велике сеобе 1690— 1691. године.
Прву слику је наручио карловачки митрополит и патријарх српски Георгије Бранковић 1895. године, и требало је да буде приказана на Миленијумској изложби у Будимпешти сљедеће године. По мишљењу српског свештенства, то је требало да послужи легимитизацији српских захтева за верску аутономију и делимичну самоуправу у Аустроугарској, подржавајући тврдњу да су Срби напустили своју отаџбину по налогу Светог римског цара како би заштитили хабзбуршке границе.
Прва слика је завршена 1896. године са димензијама 380×580 cm, а нешто касније те године је представљена патријарху Геогрију. Незадовољан, патријарх је од Јовановића затражио да овој рад прилагоди у складу са ставом цркве о сеоби. Иако је Јовановић измену направио релативно брзо, он то није стигао да уради на време како би била приказана у Будимпешти и стога је морала бити приказана у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима.
Јовановић је завршио укупно четири верзије слике, од којих су три преживеле. Прва верзија је изложена у згради Патријаршије у Београду, друга се налази у Народном музеју Панчево, а четврта у Конаку кнегиње Љубице у Београду. „Сеоба Срба“ има култни статус у српској популарној култури, а неколико аутора сматра је једним од најбољих Јовановићевих дјела.
Саборски синод на челу са патријархом Георгијем Бранковићем ангажовао је чувеног сликара Пају Јовановића, да наслика монументалну композицију „Сеоба Срба“, која се догодила под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године.
Слика нам аутентично сведочи о једном пресудном историјском догађају као и историјском тренутку самог настанка дела, о развоју и стању у уметности и култури српског народа јужно и северно од Саве и Дунава, те стога представља веома вредно дело од националног значаја.
Извор: снновине