Kada prođete Almaškom ulicom u uglu pored crkve, u senci kestenova i starih lipa, nećete više spaziti onu staru nisku, starinsku školsku zgradu, sa visokim i strmim krovom iz koje se toliko godina čuo žagor i veseli kikot školske dece. Po želјi izvesnih krugova ova škola koja, a po tradiciji i predanju koja se čuvaju u tom kraju, datira još od 1800. godine, tridesetih godina XX veka sravnjena je sa zemlјom. Zidarski pijuci bili su nemilostivi prema njenim zidovima, koji su tolike godine odolevale svim mogućim nepogodama. Još jedna stara zgrada, koja je podsećala na onaj stari, već izumrli i nestali Novi Sad, potpuno je isčezla…
Za ovu zgradu u čijoj je školskoj dvorani, maloj i neuglednoj iz starinskih knjiga dobijali pva znanja Srpčići iz nekadanjih generacija vezane su najlepše uspomene starih Novosađana. I sada, kada prođu tim sokakom, gde se nekada dičila mala Almaška škola, duboko uzdahnu i sete se onog vremena kada su u njihovu školu, koja je za vreme crkvene slave služila za najveće slavlјe, dolazili Svetozar Miletić, Jaša Tomić, a u koju je navraćao po neki put i dr Mihailo Polit Desančić. U interesu “napretka” i “ulepšavanja” Novog Sada trebalo je bezuslovno uništiti ovu zgradu, mislili su verovatno oni lјudi koji su doneli odluku da se ona sruši. Starog Novog Sada postepeno nestaje i ostalo je samo mali broj zdanja koji nam svedoče o prošlosti “Srpske Atine”. Ako u rušenju starih novosadskih zgrada ostanu dosleden i naredne vlasti, uskoro nećemo imati ni jednu zgradu koja podseća na živote one stare generacije koja je, možda, imala i lepših i uzvišenijih principa, nego li ove sadanje, koje vode glavnu reč…
Iz ove stare i niske zgrade u kojoj su odjekivale nekada reči “najvećih” Novosađana, a u kojoj su se i Novosadski mališani vaspitavali u nacionalnom duhu i u poznavanju svoje prošlosti, ne širi se više žagor dečice i dah mlade generacije. Umesto stare Almaške škole mesto je zauzela jedna zgrada sazidana sa svim komforom XX veka, ali koja će biti mnogo manjeg značaja, jer neće biti hram prosvete. Da li je baš to trebalo činiti i da li je bilo opravdano rušenje te starinske zgrade Novog Sada, mogli su dati svoje mišlјenje građani, kada se vršio taj sraman čin.
Oni su onda ćutali, kao što ćute i njihovi sinovi ili unuci i praunici danas, kada nam isto tako, nemilice ruše preostali, stari deo “Srpske Atine”.
Za vojvodjanske.rs piše: Zoran Knežev
Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju kao i najnovija dela Zorana Kneževa, možete poručiti po specijalnom novogodišnjem popustu putem meila: zoranknezev@gmail.com ili na broj telefona 064/1258337