KAROLINA  NOJBER – Nebojša Romčević

KAROLINA NOJBER – Nebojša Romčević

Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

adaptacija i režija: Kokan Mladenović; scenograf: Dragana Purković Macan; kostimograf: Jelena Vidović; kompozitor: Irena Popović; scenski pokret: Andreja Kulešević; lektori: Milorad Telebak, Nataša Kecman; asistenti reditelja: Dragana Đedović, Ognjen Bogdanović; asistent scenografa: Jovana Romčevoć Šukalo; produkcija: Narodno pozorište Republike Srpske – Banja Luka ( Bosna i Hercegovina)

igraju: Zlatan Vidović; Maja Vujanović; Nataša Ivančević; Goran Jokić; Miljka Brđanin; Anja Ilić; Đorđe Marković; Nataša Perić; Aleksandar Stojković; Boris Šavija

Kokana Mladenovića, reditelja višestruko nagrađivanog Sterijinom nagradom a Boga mi neki put nezasluženo nenagrađenog istom, i predstave koje postavlja na scenu možete da volite ili ne, mogu da vam se svide ili ne, možete da podržavate takav vid teatra ili ne, možete da se slažete sa njim ili ne…  ali sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim! On je, pre svega čovek sa stavom, samim tim i autor sa stavom od kojeg ne odstupa i to je, nebrojeno puta do sada, pokazao i dokazao ma koliko i kako mu se to, kasnije, obijalo o glavu. Nakon sinoćnjeg izvođenja “Karoline Nojber”, pete predstave u zvaničnoj selekciji ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, sam imao priliku da prozborim nekoliko rečenica sa Nebojšom Romčevićem; na moju opasku: “Vas će da sahrane pored Kokana, van groblja, isto kao Karolinu Nojber”, dobio sam odgovor: “Ako, biću zadovoljan, važno je da je dobra predstava”. Toliko o mišljenju pisca izvornog teksta koji je za isti dobio Sterijinu nagradu pre dvadeset godina a ovoga puta je poslužio Kokanu Mladenoviću, da sa scene “Pera Dobrinović”, sa ansamblom Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banja Luke iznese svoje stavove o aktuelnoj situaciji u kulturi,  u pozorištima i ostalim institucijama, samim tim i u društvu i to ne samo u Republici Srpskoj nego na svim prostorima SFRJ, što je na današnjem okruglom stolu kritike nekolicina gostiju iz različitih krajeva bivše nam, zajedničke domovine javno potvrdilo.

foto: Branislav Lučić

Revolucijo ime ti je “Karolina Nojber” u režiji Kokana Mladenovića!!! To je rečenica kojom bi najkraće mogli sublimisati poruku koju nam sa scene glasno i jasno poručuje ansambl banjalučkog narodnog pozrišta i što je još bitnije iza toga stava stoje čvrsto svi učesnici u predstavi. Ako bi se tražila “dlaka u jajetu”, možda bi se moglo prigovoriti da pojedini, stariji učesnici nisu kondiciono spremni i ne mogu da, u fizičkom smislu, do kraja iznesu zahtevne scene ali samo njihovo učešće u predstavi i doprinos, onoliki kolike su njihove mogućnosti, dokazuje da su spremni da mladim kolegama pomognu najviše što mogu. Samim početkom predstave u kojem glumci žestoko provociraju publiku, pri tom ne štedeći ni sebe same, pod punim svetlom u sali mnogim se nije svideo, posebno etabliranom delu iste, pa je bilo i pojedinaca koji su tokom predstave napuštali gledalište koje je istini za volju bilo prepuno. Da je to uobičajena situacija i u matičnoj kući potvrdio nam je, sada već bivši umetnički direktor (istekao mu mandat) Aleksandar Stojković – Piksi na okruglom stolu navodeći da se inače za predstavu traži karta više. Kao što sam pomenuo, svi članovi ansambla su zdušno i bez rezerve izgarali na sceni tokom svih stotinjak minuta ove žestoke predstave da bi bilo neprimereno da bilo koga izdvajamo.

Ova istinita, potresna priča o nemačkoj glumici, kod nas nepoznatoj do nastanka ovog teksta, sa početka osamnaestog veka je bezuspešno pokušala da pokrene reformu protiv jeftinog, populističkog teatra je nadograđena sa ličnim stavovima glumaca i reditelja tokom proba, tako da sve ono što se izgovara preko mikrofona je originalan, piščev tekst a svi ostali monolozi i scene koje se izgovaraju bez ozvučenja su njihovi privatni stavovi. Intersantan je podatak da je borba Karoline Nojber najviše bila uperena protiv njenog sopstvenog oca, asocijativnog prezimena, naime zvao se Hans Wurst (kobasica) i bio neverovatno popularan tj. oličenje tog jeftinog, prostačkog, populističkog pozorišta obilno začinjenog prdežima, podrigivanjem, psovanjem, eksplicitnim seksističkim asocijacijama koje neodoljivo potseća na savremene rijaliti programe kojim smo svkodnevno zatrpani sa ekrana naših TV prijemnika. Sa svojim mužem Johanom je  sarađivala sa slavnim nemačkim dramskim piscem Gotšedom (Gottsched), u jednom kraćem periodu je uspela da stekne ogromnu popularnosti igrajući pretežno tragedije, uglavnom prevode znamenitih francuskih tragičara Korneja, Rasina… nakon raskida sa Gotšedom, koji je zahvaljujući, čemu drugom nego novcu “okrenuo ćurak”, doživljava niz neuspeha tako da je umrla u bedi i sahranjena je u zajedničkoj grobnici, van regularnog groblja, gde se sahranjuju skitnice, prosjaci, prostitutke i naravno glumci.

foto: Branislav Lučić

Rediteljska zamisao da nam životni put tragične junakinje prikaže kroz sve aktere u skaldu sa njihovim godina uz sjajno kostimografsko rešenje, Jelene Vidović  da su svi glumci istovetno obučeni u haljine sa perikama nam govori da smo, u neku ruku, svi Karolina Nojber a kada preko toga obuku  drečeće signalne prsluke se pretvaramo u, klovnove ili Hanswursteve što i jeste osnovna poruka čitava priče. Scenografska postavka Dragane Purković Macan, sa asocijacijom na portal klasične scene je slikovita i fizički dosta zahtevna za glumce ali je u potpunosti funkcionalna i otvara mizanscenske mogućnosti za vema efektne poduhvate. Naravno da je muzička podrška Irene Popović, dugogodišnje saradnice Kokana Mladenovića, ukompovana sa idejom koju je reditelj od početka zastupao.

foto: Branislav Lučić

Tehnički problem sa kojim se suočio anasambl oko paljenja improvizovanog metalnog kostura napunjenog papirnim fotografijama savremnih mejnstrim medija, koje iz bezbednosnih razloga nije moglo/smelo da bude izvedeno, je možda umanjio spektakularnost i katarzičnost finalne scene ali je intezivnost i aoscijativnost glumačke igre bila na zavidnom nivo tako da je svima koji su hteli da vide o čemu se radi bila jasna poruka koja je tim činom želela da se uputi.

Sterijino pozorje se polako približava svom “grand finalu” a da ćemo, kako se približavamo kraju, imati priliku da vidimo sve ozbiljnije kandidate za osvajanje prestižnih nagrada govori nam i prosečna ocena publike: 4,29.

Author Image
Lala
%d bloggers like this: