Posle traumatične pete večeri ovogodišnjeg pozorja šesto je, po mišljenju ovog piskarala, obeležilo iznenađujuće svetao, pozitivan pozorišni čin koji će ostaviti dubok trag u budućnosti pozorišnog života na ovim prostrima, zašto ne i van ovog skučenog, u kome živimo. Nekako, niotkuda su se pojavile nove zvezde, između ostalog i o tome se radi u drami Kepler – 452 – B, koju smo videli u izvedbi vranjanskog pozorišta ali siguran sam da se na dramaturškom nebu zemlje Srbije ovoga puta pojavila nova zvezda pod imenom Tijana Grumić. Činjenica da se pojavljuje iznebuha sa dva teksta, doduše prvi van konkurencije, o kome smo već pisali, u prologu Moćni rendžeri ne plaču i Kepler – 452 – B koji smo imali priliku da vidimo sinoć, u takmičarskoj selekciji na sceni Ujvideki szinhaza govori sama za sebe. Odlučujući detalj je da su to dva dobra, životna teksta po kojima smo videli dve dobre predstave u veoma kratkom roku. Obično, u šali, kažem za sebe da dugo pamtim pa na osnovu toga mogu da kažem da mi se izuzetno retko dešavalo da u tako kratkom roku vidim tako zanatski, tačno napisana i što se kaže igriva, svevremena teksta iz pera nekog tako mladog autora. Ako se po jutru dan poznaje od ove mlade (1993) novosadske Beograđanke možemo zasigurno tek da očekujemo prijatna dramska iznenađenja.
Da bi ova enigmatična priča, zvana 63. Sterijino pozorje, imala još tajnovitih, prijatnih iznenađenja se potrudio jedan mlađahni Vranjanac, nekako se ispod radara provukla informacija da je asistent reditelju Jerneju Lorencinu na predstavi „Carstvo nebesko“ bio Jug Đorđević tako da i za njega možemo reći da je dvostruki učesnik u selekciji. Ova, generacijski blisko povezana, ekipa, bukvalno, na zgarištu, diže vranjansko pozorište iz pepela, za neupućene da podsetimo da je zgrada vranjanskog pozorišta, pod nerasvetljenim okolnostima izgorela u julu 2012 godine.
(foto x)
Da ‘boj ne bije svijetlo oružije, već boj bije srce u junaka’ imali smo priliku da se uverimo na licu mesta, tj. na sceni novosadskog pozorišta. Iako je i ova predstava igrana u improvizovanim uslovima, (publika je na sceni) ovoga puta je to bilo apsolutno opravdano, čak su i ti improvizovani uslovi bili drastično bolji od uslova u u kojim je nastala i igra se ova predstava. Reditelj sa svojim saradnicima pomoću “štapa i kanapa” znalački barata zadatim okolnostima koristeći sve prednosti savremene tehnologije, iz “kućne radinosti”, još jednom nam potvrđujući ono dečije ali suštinski pozorišno pravilo da mašta može svašta!
Sa nekoliko jednostavih poteza su rešeni scenografski problemi a potpisuje ih pored reditelja jedini gost pored autora teksta Velimirka Damjanović. Pominjući slučajno u drugom kontekstu “kućnu ili domaću radinost” nisam ni slutio koliko sam bio u pravu; u neformalnom razgovoru sa članovima ansambla sam saznao da je g-đa Radmila Đorđević (u predstavi Mirjana,Sonjina majka) zaista majka blizancima Juliji (kompozitor) i Jugu (reditelj) glavnim krivcima za nastanak ove odlične predstave a poseban kuriozitet je da je kompletnoj autorskoj ekipi ovo debitantska premijera (22.02.2018) u nekom profesionalnom pozorištu!
Ovaj neveliki ansambl diše sinhronizovano što nam je potvrdila Jelena Filipović koja tumači ulogu Sonje, oko čijeg odrastanja se plete ova intimna a univerzalna priča, konstatujući da od početka rada na predstavi nisu pravili podelu u smislu glavnih i sporednih uloga veća da su svi ravnopravni što je rezultiralo ovako dobrom predstavom. Radmila Đorđević, Nenad Nedeljković i Bojan Jovanović pored minimalističkih ali preciznih glumačkih zadataka obavljaju i sve neophodne ali zahtevne scensko/tehničke poslove tako da ni u jednom trenutku publika nije uskraćena za pun pozorišni doživljaj. Svevremeno pozorišno pravilo: u pozorištu je sve moguće , je i ovoga potvrđeno u praksi, samim tim što pomoću jednog mikrofona sa stalkom (stalak takođe ima posebnu scensku radnju), jedne barske stolice, jedne tapacirane klupe (slične klavirskoj stolici), jedne improvizovane zavese i mobilnog telefona možete da se uputite na put od kuhinje, do zvezda, preko dvorišta i lekarske ordinacije sa stajalištima na lokalnom groblju, u spavaćoj sobi ili nekom prestižnom svetskom univerzitetu ukoliko verujete u pozorište u sebi.
Na kraju ovoga teksta želim da još jednom čestitam ovom vranjanskom Feniksu zvanom Pozorište “Bora Stanković” i siguran sam da će ovakvim radom ponovo prokrčiti put do nove zgrade a Boga mi ni zvezde nisu daleko!
Ps. Ocena publike za predstavu – Hajka na vuka – 3,32; Utopljena duša – 3,73;
Ps. 2 – O predstavi “Enciklopedija nestajanja” koja je sinoć, van konkurencije, izvedena na Kamernoj sceni SNP-a smo pisali posle premijere pa piskaranje o njoj možete pronaći na sajtu!
Pozor! Pozorje! – Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.