KIKLOP – Ranko Marinković

KIKLOP – Ranko Marinković

Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

reditelj, autor dramatizacije i scenograf: Saša Anočić; dramaturg: Petra Mrduljaš; kostimograf: Marita Ćopo; autor muzike: Matija Antolić; dizajn svetla: Zdravko Stolnik; scenski govor: Ivana Buljan Legati; asistent scenografa: Tomica Hrupelj; produkcija: Gradsko dramsko kazalište „Gavela“- Zagreb (Hrvatska)

igraju: Melkior: Franji Dijak; Maestro: Saša Anočić; Ugo: Živko Anočić; Don Fernando: Amar Bukvić; Atma: Filip Šovagović; Vivijana: Dijana Vidušin; Fredi, Pukovnik, Ulični svirač, Sudac: Hrvoje Klobučar; Enka: Martina Čvek; Slijepac s vagom, Ternardje, Orijaš, Major liječnik, Melankolik: Sven Medvešek; Njutanji, Mali, Kero: Nenad Cvetko; Kurt, Krele, Prolaznik, Brabonjak: Janko Rakoš; Meksikanac, Vodnik 2, Vozač tramvaja, Čičak, Manju: Andrej Dojkić; Prva prostitutka, Starija glumica, Mama Kurtova i Elzina: Natalija Đorđević; Cviker, Major obuke, Vodnik 1: Ivica Pucar; Plakater, Cikorije, Starčić, Vojnik seljak, Hermafrodit: Ivan Grčić; Luda pijanistica, Elza: Antonija Stošić Šperanda; Druga prostitutka, Vodnik 3, Vojnik Mađar, Tartif: Andrej Kopčok; Mitar, Gospodin s cvijećem: Đorđe Kukuljica; Šofer, Mršavi student, Vodnik 4, Regrut, Maršal dvora: Nikola Baće; Acika(Bolničarka), Žena na ulici: Anja Đurinović Rakočević; Ulični svirači: Matija Antolić, Jeremija Bundalo

Jučerašnji dan na 64. Sterijinom pozorju možemo nazvati i danom “D”, neki ga spletom okolnosti zovu i najduži dan što se uklapa u sinoćnja dešavanja. Prvo smo imali priliku da vidimo, u zvaničnoj selekciji “Hasanaginicu”, Novosadskog pozorišta/ Újvidéki Színház a nakon toga na velikoj sceni “Jovan Đorđević”, Srpskog narodnog pozorišta, u međunarodnoj selekciji “Krugovi”, predstavu “Kiklop”, Ranka Marinkovića u izvođenju Gradskog dramskog kazališta „Gavela“ iz Zagreba, u adaptaciji i režiji Saše Anočića. Ergo, juče smo posle šestosatnog aktivnog gledanja pozorišnih predstava prevalili polovinu ovogodišnjeg Pozorja, tj. odgledali smo četiri od osam predstava u zvaničnoj u dve od tri predstave u međunarodnoj selekciji “Krugovi”. Ovaj, četvrti, dan je imao svoju posebnu težinu ne samo zbog pomenute dužine vremena provedenog u aktivnom gledanju predstava već po tome što su sinoć izvedene predstave, od saopštavanja selekcije, kod većine poznavaoca pozorišta izazivale posebnu pažnju, na koje se tipovalo, od kojih se najviše očekivalo i koje su, u kuloarima, proglašavane za potajne ili glavne favorite tj. za predstave koje će obeležiti ovogodišnje Pozorje. Posle prospavane noći i nakon “okruglih stolova” o predstavama, zaključak koji se nameće potpisniku ovih redova je da su očekivanja delimično ispunjena a delimično ne.                 Pošto smo o “Hasanaginici” već divanili a ostali dužni prosečnu ocenu publike prvo da saopštimo da ista iznosi: 4,13, što je u konkurenciji, za sada, svrstava na treće mesto i to je onaj pozitivan deo priče koji je opravdao očekivanja a naredne redove ćemo posvetiti “Kiklopu”.

Već sam, nekoliko puta u ranijim prikazima, o drugim predstavama,  pisao o tome koliko je “opasno” i teško uhvatiti se u koštac sa delima koja su postavljana na scenu ili su filmovana a koja su obeležila epohu u kojoj su nastala. Jedno od takvih je sigurno “Kiklop”, Ranka Marinkovića koji je pre nešto više od četiri decenije, tačnije 1976.godine, Kosta Spaić režirao u HNK –u (Hrvatskom narodnom kazalištu) u Zagrebu. Marinkovićev roman, o kome je reč, danas slovi za najbolji hrvatski roman napisan u drugoj polovini dvadesetog veka, a njegova inscenacija je svoj pohod na Sterijino pozorje 1977.godine trijumfalno završila sa 7 (slovima i brojem sedam) nagrada. Teško je pobrojati, najbolja predstava u celini, scenska adaptacija, režija, scenografija, Okrugli sto kritike… zastrašujuća su i glumačak imena nagrađenih glumaca (Rade Šerbedžija, Boris Buzančić) a možda još i više ne nagrađenih (Zlatko Crnković, Špiro Guberina, Mustafa Nadarević, Zvonimir Zoričić…) Do dana  današnjeg se prepričavaju anegdote i kuloarske poslastice koje su se dešavale oko priprema za izvođenje tog spektakla na Steriji, koje su trajale preko dva meseca, o izgradnji posebnog gledališta u holu novosadskog Sajma, o prisustvovanju Josipa Broza Tita u pratnji supruge Jovanke (neki tvrde da je to poslednje njihovo zajedničko pojavljivanje u javnosti), o specijalnom skraćivanju na dva sata za izvđenje koje Tito gledao, tek je sutradan igrana originalna verzija za žiri i publiku u trajanju od preko četiri sata… Što se tiče ovog, bednog piskarala, otežavajuća okolnost ovoj verziji je i to što sam, nekako baš u to vreme dospeo na fakultet koji sam završio u Hrvatskoj (Osijek) i tada sam se “motao” po pozorištima/kazalištima, pa nisam bio lenj i namenski sam išao u Zagreb, da se uverim u priče i legende koje su već u to vreme kružile o toj antologijskoj postavci.

foto: Branislav Lučić

Na osnovu svega toga mogu da kažem da nisam baš oduševljen onim što sam imao priliku da vidim ili doživim tokom sinoćnjeg izvođenja. Da li je problem u meni ili nečemu drugom nisam baš siguran ali probaću da iznesem svoje subjektivne stavove pa “kom opanci, kom obojci” (citat iz sinoćnje predstave “Kiklop”), u svoju odbranu navešću još jedan citat iz “Kiklopa”koji izgovara Don Fernando: “Naivno je i glupo u ovom svijetu biti dobar… Nije nam potrebna tragedija da bismo otkrili tu strahovitu istinu”.

Prvi problem je već pomenut u prikazu o prvoj predstavi na ovogodišnjem pozorju, “Petrijin venac”, a to je “gluvoća” velike scene “Jovan Đorđević” na koju zagrebački ansambl nije upozoren tako da uvodni delovi i prvog i drugog dela predstave koji se dešavaju u publici niko nije čuo sem onih u neposrednoj blizini glumaca, takođe, skoro u čitavom prvom delu predstave čujnost glumaca je bila ispod granica pristojnosti, pogotovo nosioca glavne uloge, Franje Dijaka (Melkior). Sigurno da čitava predstava mnogo bolje izgleda na matičnoj sceni tj. u Gaveli ali se to ovoga puta pokazalo kao ogroman problem za razliku od prošlogodišnje zagrebačke predstave “Ljudi od voska” u izvedbi HNK.  Sledeći problem, koji se takođe odnosi na g. Dijaka, je u tome, što nije prvi put viđeno u sličnim situacijama, kada se igra već viđeno antologijsko delo, da je čini se, podsvesno ili svesno, bio previše opterećen Šerbedžijinim Melkiorom nego što je uspevao da ostavi neki svoj pečat. Tako da je, bar se ovom “bednom piskaralu tako činilo”, g. Dijak, se previše bavio time kako Šerbedžija glumi Melkiora a ne Melkiora kako bi ga on tumačio.

Sličan problem je i sa adaptacijom, iako g. Anočić navodi tom povodom: “Roman od nekih 400 stranica nužno je sažeti, sublimirati, u predstavu, ma trajala ona i puna tri sata čiste igre, to nije nimalo lako. Jer, nudi se zaista puno toga – snovi i snoviđenja, misli i asocijacije, halucinacije, monolozi, dijalozi, solilokvij, ideje koje oblikuju svijet, ali i sudbinu i živote svakog pojedinog aktera, surova stvarnost početka ratnog bezumlja u nekom neimenovanom gradu u provinciji, sukobi, tučnjave, svađe, portreti ključnih protagonista, nosilaca svega što se događa, raznolika mjesta zbivanja, krčme, birtije i kafane, kasarna i ludnica, intima spavaćih soba i budoara, naposljetku užas, horor rata koji se pomalja na horizontu i kaos koji nosi sa sobom…”, nekako mi se, po sećanju, čini da je Spaićeva verzija bila mnogo dinamičnija mada je trajala preko četiri sata, tj. pola sata duže, nekako mi se čini da je bilo mnogo više paralelnih i razgovetnijih radnji na sceni, da je bilo mnogo manje praznog hoda. Pretpostavljam da je tome doprinela i maestralna scenografija Daraga Turine koji je takođe,  dobio Sterijinu nagradu dok se Anočić opredelio za “praznu scenu” što je opet doprinelo slabijoj čunosti zbog prelamanja zvuka.

foto: Branislav Lučić

Da nije bilo baš sve tako crno pobrinuli su se par odličnih glumaca koje moramo pohvaliti, ti prvenstveno mislim na Vivijanu, Dijane Vidušin čije mačkasto pevušenje teksta nas je stvarno oraspoložilo i u tom delu se slažem sa Sašom Anočićem da se dobar deo muške publike zaljubilo u njen glas pored fascinantnih erotskih atributa Enke, Martine Čvek. Od muškog dela treba sigurno izdvojiti Živka Anočića kaoUga i Janka Rakoša kao Kurta, Krela i još nekoliko manjih likova. Možda potpisnik ovih redova nije u pravu i sigurno bi voleo da bude u prilici da pogleda ovu istu predstavu na matičnoj sceni tj. “Gaveli”, te da bude razuveren i čvrsto obećava da ukoliko bude mogućnosti da će to i uraditi, no, izgleda da je i publika bila sličnog mišljenja te je prosečna ocena za “Kiklopa” 3,74.

 

Author Image
Lala
%d bloggers like this: