КОД СВ. САВЕ ОСВЕЋЕНОГ – ДУХОВНОГ ОЦА СВЕТОГ САВЕ СРПСКОГ

Ходочастећи Светом земљом, нека места се посећују као обавезна док на друга иду малобројни. Иако je недалеко од обавезног Витлејема, у Лавру преподобног Саве Освећеног иду ретки, најчешће из Србије. Нисмо знали шта да очекујемо, тако да је ово путовање било попут неке филмске епизоде (нпр. снимљене у Мексику), још увек нестварне и у сећању, а камоли на јави.

Након изласка из великог климатизованог аутобуса на узвишењу једне варошице, расподелили смо се у неколико комбија са отвореним прозорчићима и завесицама, док је напољу сунце немилосрдно пржило. За време укрцавања, мали Палестинци су покушали да нам продају њихове (заиста лепе) ђевреке. Не само да су улазили у комбије, него су нас наговарали и споља кроз прозоре. Након што је конвој кренуо, преостали ђевреци су остали по зидовима који окружују прашњави паркинг.

Возила су кренула кроз камениту пустињу без иједног дрвета, травке или жбуна, возећи низбрдо, ка долини Кедрон кроз коју протиче истоимени поток. Температуре су око 45–50 степени.

Трескали смо се и дисали на „шкрге” док су возачи неке кривине морали да савладају кроз маневар-два јер је немогуће изједна. Чинило се да идемо у неки камп одакле повратка нема. Ипак, угледали смо спољне зидине манастира и ту изашли, док су возила хватала хлада под стенама. На табли пише Мар Саба.

Мушкарци су ушли у двориште и манастир, док су даме остале споља, у тзв. женској кули. Монах нам је пред улаз изнео део моштију Св. Саве Освећеног на целивање, добили смо лимунаду, икону и вату натопљену светим миром.

Ту су се нашла двојица-тројица локалаца коју су нам држали велики кишобран док смо на усијаном камену писале имена за помињање. Сипали су нам воду у пластичне чаше из залеђених флаша и кафу из термоса, смештали нас под слабашну хладовину маслине. Једног од њих нисам успела да одвратим од идеје да узме мој телефон, уђе у зидине и фотографише ми манастир. Мислила сам да сам се поздравила са телефоном док се није вратио са заиста лепим фотографијама.

Затим су се локалци понудили да нас воде на брежуљак до куле коју је подигао српски краљ Милутин. Одатле нам је показивао пећину у којој је боравио „ваш Свети Сава”. Ту, на толикој врућини, врзмао се и његов син, отприлике предшколског узраста. Он је водио магаре за случај да неко не може да се успење до куле. Они то раде за који долар, просто су пословни. Додуше, у хотелу смо касније морали да попијемо по гутљај српске ракије, јер нисмо знали какву смо воду пили из гепека старог аутомобила.

У повратку сам гледала да бар седнем у исти комби са ћерком. Све је изгледало да помало измиче контроли у неком нестварном свету. Опет труцкање, прашина, завесице. Возачу који долар напојнице кад угледаш прашњави паркинг и на њему онај велики аутобус са климом и интернетом. Страх је чудо! Пишем ово ради будућих ходочасника уз савет да припреме много ситних долара или бар шекела, и да знају како то изгледа.

На страну лични доживљај, посета Великој лаври Саве Освећеног под управог грчке цркве, много је важна Србима. Сава је рођен у данашњој Турској, замонашио се са 8 а у Свету земљу дошао са 18 година. Поживео је 94 године а преминуо у 6 веку. Основао је са ученицима 11 манастира овде и у околини, где је живело и до 5 хиљада монаха. Као чувари вере, звали су се саваити. Направио је и богослужбени Типик (Типик Св. Саве Освећеног) који је дуго коришћен. Био је марљив и у молитви и у раду а суздржан у храни. И сада се овде једе једном дневно, осим два пута за време великих празника. Живи се „по византијском времену”, струје у манастиру нема. Тренутно овде има двадесетак монаха, махом Грка, мада буде и Срба, Руса и Румуна. У трајању од 130 година, манастиром су управљали српски монаси. Помиње се да ће се управо овде догодити други Христов долазак.

У захвалност за излечење руке, Свети Јован Дамаскин је придодао трећу сребрну руку породичној реликвији Богородице коју је насликао Св. Лука, а која се сада као Тројеручица и игуманија чува на Хиландару. Уз њу је Св. Сава Српски добио и Богородицу Млекопитатељницу. Ипак, најлепша је прича о игуманском жезлу (патерици), трећем дару, који је на трону Саве Освећеног висио 700 година, а требало да се дарује племићком сину са запада по имену Сава. И десило се да се након 7 векова, Млекопитатељница покренула а штап пао сваки пут приликом поклоњења Саве Српског моштима Саве Освећног. Монаси су знали да се усмено предање тада обистињује на њихове очи. Ове дарове је наш Сава оставио на Светој Гори (Атосу). Игумански штап и Млекопитатељница се сада налазе у Кареји, у келији посвећеној управо Св. Сави Освећеном.

У то, Наш Светзи Сава, српски архиепископ и просветитељ, купио је собу Тајне вечере у Јерусалиму тако што је њен под обложио знатним дукатима. Даровао је Собу Лаври Саве Освећеног као метох. Уз Собу је купио и надградио манастир Св. Јована Богослова на Сионској гори где је Богородица провела последње дане, као и неке објекте у лукама, који су служили за прихват српских монаха и ходочасника.

Током векова, објекти су рушени и дозиђивани. Многи се око њих надмећу или преговарају, али се више званично не помиње Свети Сава Српски, нити смо смели да се прекрстимо у Соби Тајне вечере. Међутим, ми, који смо ходочастили у кедронску долину, са страхом од непознатог или не, бар спознајемо докле је стигао Свети Сава и шта је све учинио.

Овај духовни отац, по коме је наш Сава узео монашко име, слави се уочи Св. Николе. Дан раније је Св. Варвара када се кува варица, те народ каже да Варица вари, Савица хлади а Николица куса.

Текст и фото: В. Раонић;