KREKETANJE (međunarodna selekcija “Krugovi”) Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

tekst: Almir Bašović; režija: Aleš Kurt; dramaturg: Kemal Bašić; scenografija: Sabina Trnka; kostimografija: Vesna Teodosić; video projekcije: Selim Ahmedić; autor kompozicija: Zlatan Božut; koreografija: Amila Terzimehić; produkcija: Narodno pozorište Tuzla (Bosna i Hercegovina)

igraju: Siniša Udovičić, Elvis Jahić, Nedim Malkočević/Hasan Sušić, Elmir Krivalić, Jasmina Dedić Ibrić, Jasmina Ibrahimović, Luka Spasojević, Selma Gusinac, Samina Mujkanović

fotografije preuzete sa sajta Sterijinog pozorja

Jedna od predstava koja je privukla pažnju na prošlogodišnjem Pozorju u međunarodnoj selekciji „Krugovi“ ako ničim drugim ono svojim jezikolomnim naslovom sigurno je bila „JEDVANOSIMSOBOAKALOMISTOBO“, znamenitog SARTR-a (Srajevski ratni teatar) u režiji Aleša Kurta. Ove godine nas je Aleš Kurt ponovo izbacio iz komfora svojim provokativnim pristupom teatarskom promišljanju, oslanjajući se na tekst Almira Bašovića, inspirisanog Aristofanovim „Žabama“, u izvođenju mladog i energičnog ansambla Narodnog pozorišta iz Tuzle. Ovo nije kraj, nije čak ni početak kraja, ali je možda kraj početka, je samo jedan od citata, ispisanih kredoma na scenografiji, iz pomalo haotičnog teksta prepunog aluzija na dešavanja u pozorištima, koji su čekali publiku prilikom ulaska. Treća, zaključna predstava „Krugova“, nas ponovo vraća preispitivanju bivstvovanja pozorišta, njegove svrhe, suštine i namera onih koji ga vode u joneskovskom maniru, prepunom apsurda.

Za razliku od Aristofana koji u Žabama traga za spasenjem slave Atine, Bašović i Kurt nam u Kreketanju alegorijski predočavaju „genijalni“ recept za spasenje pozorišne umetnosti koje nije daleko od istine za ono što se danas naziva komercijalnim teatrom. Naivni vlasnik teatra, slučajno se zove Talije, (Siniša Udovičić), mogao je da uloži novac u kockarnicu, menjačnicu, kafić… uviđa da je jedino rešenje da na mesto komercijalnog ili umetničkog rukovodioca pozorišta postavi Dionizija, boga plodnosti, veselja i vina. Jedini „problemčić“ je u tome što se dotična individua nalazi u donjem svetu, Hadu ili ako vam je lakše paklu. Sa svojom odanom „devojkom za sve“ Izi, da ne kažemo laka devojka, (Jasmina Dedić Ibrić) se upućuje u potragu koja je, po njegovom uverenju, jedina opcija da se ova institucija izvuče iz „dugova/govana“. Ne znam zašto me ovo potseća na omiljenu konstatciju liberalno nastrojenih magova marketinga da samo tržište može da reši sve probleme, hm, hm… Još jedna bitna razlika u odnosu na Aristofana je u tome što su po njemu pisci i mislioci ti koji mogu da povrate sjaj i ugled Atini, da je izbave iz moralnog propadanja dok kod Baševića i Kurta, pisci su ti koji mogu da pokažu put ili ukažu na smer u kom pravcu bi se trebalo krenuti.

Na nesreću pisac na koga su oni upućeni je bukvalno raspadnut na svoj Ego i Alterego koji su u konstntnom sukobu tako da će im umesto čarobne formule na daljem putovanju putokaz biti njegova čarobna pisaća mašina od koje neće imati nikakve koristi.

fotografije preuzete sa sajta Sterijinog pozorja

Izvanredno fizički spreman, koncentrisan i disciplinovan mladi ansambl tuzlanskog pozorišta nas je proveo stazama i bogazama na putu do mračnih dubina prepunog zamki, dilema i pitalica. Bitan segment čitave predstave je vezivno tkivo bazirano na fizičkom teatru za koji je poletni ansmbl pripremila koreografkinja Amila Terzimehić radeći preko mesec dana vežbe sa njima pre početka rada na samom projektu. Ono što su glumci na razgovoru za okruglim stolom istakli je činjenica da im je fizička spremnost i osvešćenost pomogla da proniknu u suštinu čitave priče.

Za izuzetnu metaforičnost scenografije, koja na prvi pogled ostavlja utisak organizovanog haosa, je bila zadužena Sabina Trnka koja je funkcionalnim rešenjima u mnogome doprinela začudnosti ovog veoma domišljatog projekta. Dodatnu boju čitavoj priči daje muzika Zlatana Božuta komponovana u maniru grandža iz najboljih dana Kurta Kobejna. Muzička podloga daje glumcima priliku da predahnu i da iz raznorodnih scenografskih elemenata izgrade i pripreme atmosferu narednih scena.

Za još jednu analogiju sa Aristofanom i kuriozitet smo saznali na razgovorima za okruglim stolom, dok je Aristofan u svoje vreme na scenu izvodio pisce da daju odgovore, tako je Bašović lik Izi gradio na osnovu istinitih anegdota ispicijentkinje i suflera tuzlanskog pozorišta Izete koja je još uvek zaposlena i aktivno se uključila u razgovor. Veoma intrigantan i provokativan je sam kraj predstave jer glumci pozivaju publiku da im se priključe na sceni i izvode ih napolje iz sale kroz tehnički izlaz a tom prilikom mogu da posmatraju sami sebe da monitorima bukvalno aludirajući na to da je i dobrim delom publika odgovorna za stanje u pozorištu. Takođe smo saznali da je zbog takvog razrešenja čitave priče ovo jedina predstava za 66. Godina Pozorja koja nije doživela aplauz na kraju predstave.