Прва српска читаоница отворена је у Иригу, првога дана Нове 1842. године, по старом календару. У њој је, 1848, Јован Јовановић Змај написао своју прву песму – „Пролећно јутро“, а Устав Читаонице, усвојен 1874. године, прописао је правила рада и понашања која су и данас актуелна.
Једини документ који потврђује да је иришка Читаоница најстарија установа те врсте у Срба, јесте књига Доситеја Обрадовића, коју је Читаоници поклонио први српски књижар, Глигорије Возаревић, 20. фебруара 1842, по старом календару.
Читаоница се првобитно налазила у здању иришке „Србске школе“, на месту данашње Дирекције пољопривредне задруге. Уочи Другог светског рата, располагала је са преко 3.500 књига и око 50 наслова штампе и периодике, међу којима су, поред српских, биле хрватске, немачке, мађарске и друге новине из 19. века, на које је Читаоница била претплаћена безмало 100 година и све их брижљиво чувала. Све су то спалиле усташе априла 1941, а зграда Читаонице минирана је 1944. Спашено је само 19 књига, махом оне које су биле на читању код грађана. Једна од њих је и Доситејева књига, на којој је уписана посвета Возаревића и датум 20. фебруар 1842.
Није случајно што је прво читалиште код Срба отворено управо у овом граду. У 18. и првој половини 19. века, Ириг је био највећи културни центар и економски најразвијенији град у Срему, који је називан „Фрушкогорском престоницом“. Ту је још 1828, свега две године након оснивања Матице српске у Пешти, отворена „Подлужно – сремска библиотека“, која спада међу најстарије у српском народу.
Ириг је у то време предњачио у борби за демократизацију културе у односу на друге градове. Значајну улогу у томе имали су манастири који се подижу у околини града од краја 15. века, али и трговци, који овде доносе сазнања о културним достигнућима из других средина, пре свега Аустрије. Међутим, временом је постало јасно да Библиотека не задовољава у потпуности интересе предузимљивих Ирижана, гладних свежих вести из околине и света. Тако се родила идеја о отварању Читаонице, чији је оснивач био крушедолски архимандрит Димитрије Крестић. Чим је отворена, Читаоница је преплаћена на сву српску штампу и издања Матице српске, али и стране часописе.
Читаоница је од „Подлужно – сремске библиотеке“ наследила фонд од 600 књига, пошто је ова престала да постоји исте године када је отворено читалиште.
Убрзо, Српска читаоница и књижница у Иригу развија богату културну делатност, сличну садашњим домовима културе. Тако је већ 1843. при Читаоници основано Добровољно дружество позоришно, а 1905. и певачко друштво „Змај“, названо тако у част песника Јове Јовановића Змаја, почасног члана Читаонице, који је умро годину дана раније.
Управо у иришкој Читаоници Јова Јовановић Змај је написао своју прву песму – „Пролећно јутро“. Било је то 1848. године, када је песников отац, градоначелник Новог Сада, склонио породицу у Ириг, на годину дана. Змај је често долазио у Читаоницу, а у Иригу је сахрањена и његова млађа сестра, којој је касније посветио једну од својих песама.
А колико је Ириг у та давна времена био напредна средина, показује и Устав Читаонице од 12. августа 1874. године, који је потврдила и Краљвска земаљска влада у Загребу. То је, иначе, други Устав Читалишта. Први, који је донесен на Оснивачкој скупштини од 23. децембра 1841, није сачуван, тако да се о њему ништа не зна.
Интересантан је четврти члан Устава из 1874. у којем стоји да: ‘сваки неприкорног владања Србин, Хрват и уопће Словен, као и сваки Несловен, коме лежи на срцу напредак нашег народа, може бити чланом нашег друштва’. А већ наредним, петим чланом подвучено је да: ‘ово важи и за женскиње’. Све то сведочи о једној установи која није била националистичка, и која се још тада залагала за равноправност жена. Тај Устав је, иначе, важио све до 1961. године, односно скоро 100 година.
Наредне, 1962. године, Читаоница је измештена у зграду у којој се данас налази Туристичка организација Ирига, да би одатле, пре неких 15 година, била пресељена у Дом културе. У свом фонду има 35.000 књига и стотинак слика.