Kroz ustalasane useve žitarica prolazi put. Po njemu poskakuje autobus dok mu točkovi klize između toplotom utisnutih brazdi po asfaltu. Predveče je, polja hvataju zlatne odsjaje zalaska dok se Sunce sprema da svane na drugoj strani zemljine kugle, ostavljajući tako slobodnu pozornicu Mesecu koji je već obukao svoje svečano ruho.
Varoš je ponovo mirna. Prošle su svetkovine i slavlja. Kada autobus pristane u stanici, umorni putnici koji se vraćaju sa svojih poslovnih mesta iz grada, još malo će prozboriti među sobom i onda se lagano uputiti ka svojim kućama.
Pre samo nedelju dana u Bačkom Petrovcu održavale su se Slovačke narodne svečanosti, pedeset sedme po redu. U ne malom broju puta njihovo odvijanje je bilo prekidano i pomerano, ali su opet nastavile da postoje. Glavni trg i školsko igralište okitili su se mnoštvom boja, muzike, mirisa i ukusa. Galerije, muzeji i udruženja pokazivali su posetiocima trista godina staru kulturu Slovaka sa ovih prostora.
Slovačke narodne svečanosti su važne za sve nas. One pokazuju koliko kulturno nasleđe koje se prenosi sa generacije na generacuiju predstavlja bogatstvo jednog naroda, oplemenjuje ga i njegovog pojedinca čini ponosnim prenosiocem vrednosti. Slovačka zajednica može puno toga da nauči svoje susede. Pokazala je kako se voli dom u kojem se živi i poštuje heb koji ti on pruža i kako to ne znači zaboraviti sebe niti prkositi drugome da sebe ne bi zaboravio. Pokazala je kako se voli i vrednuje selo i paorski rad. Pravo poštovanje tradicije je kada se u ormanu čuva stogodišnja, rukom izvezena jastušnica i onda pokaže bez uzdržavanja i straha svome komšiji.
Ovakvi događaji ne mogu da prođu a da sa sobom pored obaveznog veselja ne povuku i malo sete. Toliko malo znamo jedni o drugima. Toliko smo lenji da saznamo, nemi da pitamo. Čini se da su se davno prošla vremena lakše prožimala među sobom. Danas sa asfaltnim putevima i motornim vozilim kao da se teže povezujemo nego što je to činio čovek kojem su neretko jedino sredstvo prevoza bile samo njegove noge.
Na nama svima je da čuvamo i jučerašnjicu i današnjicu kako bi se bolje poznavali i razumeli, više voleli i poštovali, bili jedni drugima podrška kako što smo to činili i do sada.
Za vojvodjanske.rs piše i fotografiše: Irma Mikeš
You must be logged in to post a comment.