LAŽA I PARALAŽA – Jovan Sterija Popović; reditelj: Slobodan Branković; dramaturg: Nikolina Stjepanović; scenograf i kostimograf: Minja Poljak; lektor: Konstantin Knežević; scenski pokret: Bojan Radnov
U laži su ….noge? Ne, nisu kratke, to su priče za malu decu. Noge su u laži dugačke onoliko koliko mi hoćemo da verujemo u njih, mislim u laži ne u noge. Onoliko koliko smo mi spremni da poverujemo u bajke kojim nas svakodnevno iz sata u sat, iz minuta u minut, zasipaju razni experti, stručnjaci, doktori, analtičari… Ne, ne, ovde se ne radi o politici, ne!!! Laža i Paralaža nije politička predstava… ne, ova predstava nije kritika samo našeg društva, aktuelnog političkog trenutka, ne ovde se ne navija za ovu ili onu opciju. Ovo je čista esencija Sterije, svevremena, promišljeno pročitana, odlično dramaturški koncipirana, rediteljski domišljato postavljena, glumački valjano i do kraja odigrana Komedija!!! (sa velikim K).
Utemeljivač pozorišta u Srba, Jovan Sterija Popović se u svojim komedijama, pre skoro dva veka1, bezuspešno izrugivao lakovernosti, lakomosti, pomodarstvu, skorojevićima, malograđanštini… al’ kako onda, tako i danas, ljudi nisu spremni da istini pogledaju u oči, ne kaže se slučajno da istina boli. Svi smo mi, manje/više konformisti, svi smo mi lenji, hteli bi “hleba bez motike”. Zato su Laža i Paralaža još uvek aktueln likovi i zato ovu komediju treba igrati, opet i opet…
Od početne scene se vidi da je mladi novosadsko-banjalučki reditelj Slobodan Branković znao šta hoće i da su ga saradnici i glumački ansambl dosledno pratili u tom konceptu tako da su ponudili odgovore od kojih ne odstupaju. Prisetimo se da nam je nedavno v.d. direktor drame u razgovoru rekao da je Branković odlično “otvorio” predstavu, misleći na početak rada na istoj. U dogovoru sa dramaturgom reditelj je “oštrikao”2 sve što nije u funkciji istine i samo istine, po onoj staroj: Ništa nije dovoljno dugačko ako se dobro skrati; sa druge strane na scenu uvodi novi lik, Babu, o kojoj se u originalnom tekstu puno priča ali se ne pojavljuje. U ovoj inscenaciji taj “dopisani” lik nam podvlači odgovor, koji nam reditelj upućuje, možemo reći vrlo efeektno, provokativno rešenje u tumačenju iskusne Gordane Kamenarović.
Minja Poljak je osmislila, na prvi pogled svedena, scenografska i kostimografska rešenja koja se razvojem događaja preobraćaju u efektan arsenal “oruđa i oružija” koje reditelj vrlo domišljato i spretno koristi. Možemo primetiti da je svaka čehovljevska3 puška do kraja predstave opalila a Boga mi i razni neočekivani scenografski i kostimografski elementi poput cipela, šalova, zidova, tavanskih stepenica, visećeg portala, tako reći sve kockice se sklope pa ko voli nek izvoli…
Ma koliko je nepoštovali istorija je neumoljiva, u tom kontekstu je značajan podatak da je ovo četvrta Laža i Paralaža na sceni Srpskog narodnog pozorišta. Prethodna iz 1991 godine u režiji Egona Savina je jedna od najuspešnijih predstava uopšte, čak pet Sterijinih nagrada. Poseban kuriozitet je da Predrag Momčilović koji je igrao Mitu (Paralažu) sada tumači lik oca. Momčilović se u poslednjih nekoliko godina posvetio pedagoškom radu na Akademiji te je malo zapostavio svoj osnovni zanat pa nas posebno raduje da je dao pun doprinos novom čitanju Sterije. Gordana Kamenarović i on svojim iskustvom dodaju poseban preliv ovom savremenom tumačenju kalsika kakav je svevremeni Sterija.
Milorad Kapor u ulozi Batića je pravi izbor u ovakvoj postavci, čestit, nezgrapan, pomalo naivan, radan, uporan, žestok po potrebi… ništa za dodati ali ništa ni oduzeti, još jedna u nizu dobrih uloga na koje nas je Kapor već navikao.
Tanja Pjevac, od skora stalni član SNP-a, je za kratko vreme i drugom nogom – premijerom, čvrsto zakoračila na “tlo” koje je, po njenoj izjavi, pronašla dolaskom/povratkom u Novi Sad i ansambl SNP-a. Posle odlične epizode u Vojvođanskoj rapsodiji ova rasna glumica je iskoristila priliku da potvrdi nesporan talenat i kvalitet kojim raspolaže. Iako sam dugo godina vezan za pozorište na ovaj ili onaj način još uvek me fascinira glumačka transformacija. U rasponu od par dana prvo, sa potpunom verodostojnošću, donesete lik lokalne veštice, potom, posle samo nekoliko dana, sa apsolutnom predanoću, igrate naivnu udavaču, to ipak mogu samo ozbiljne, zrele, zanatski dobro potkovane glumice.
Mlađahna Nina Rukavina u robusnoj epizodi Marije, jedne od već prevarenih udavača, najvaljuje novu snagu koja ne kuca na vrata, već koristi svaku, često i najmanju priliku da izbori svoje mesto pod svetlima pozornice. Još jednom nam pokazuje da će Novi Sad sa svojom Akademijom nastaviti da bude rasadnik kvalitetnih i talentovanih glumica.
Na kraju Laža i Paralaža – Aleksa i Mita, Nebojša Savić i Strahinja Bojović, dobro uigrani tandem koji se poznaje i odlično sarađuje. Branković je vrlo precizno, vizuelno i karakterno, odabrao ovaj dvojac proverenih glumaca, u punoj snazi, da po receptu legendarnih tandema dočara “jedan duva drugi ‘ladi” manipulatore. Savić u ulozi Alekse svojom teatralnom pojavnošću gradi lik “tužnog princa” predstavljajući se kao Baron, karikiranom patetikom razoružava naivne udavače. Svesrdnu podršku mu pruža Bojović u ulozi Mite – alterego navodno razočaranog, ojađenog, neshvaćenog Barona, kome je baš on, kao slučajno, “čovek od poverenja”. Mita je zadužen za sumnjičave roditelje, po potrebi da zametne tragove, pripremu i ispitivanje novih terena. Aleksa i Mita lucidno, po razrađenom metodu, razbijaju učmalost potpirujući najniže porive, kako starih tako i mladih, lakovernih skorojevića sklonih uverenju da sve ima svoju cenu a koje je nemoguće ubediti da se ne jede sve što leti ma koliko to koštalo.
Savić i Bojović su na visini poverenog im zadatka, kao i čitav ansambl, sa posebnim akcentom na završnu scenu koja može da se nekima u publici i ne dopadne. Taj okvir ili ram koji nam se natura odozgo je ipak moguće izbeći ali to zavisi od svakog pojedinca posebno!
Zaključujući priču o predstavi Laža i Paralaža želimo da istaknemo da je ovo još jedan promišljen repertoarski potez uprave u zanavljanju klasika na sceni Nacionalnog teatra, koji će sigurno publika sa zadovoljstvom prihvatiti. Posebno nam je drago to što je uočljivo, po scenografsko-tehničkim rešenjima, da predstava nije namenjena samo za kućnu upotrebu tj. može se spakovati na standardne scene, u prevodu, vidi se da se razmišljalo o gostovanjima van matične kuće što je često nepremostiv problem sa kojim se suočavaju organizatori zbog gigantizma kojim su opsednuti scenografi kad se suoče sa pozornicama SNP-a.
- Sterija je svoju prvu komediju Lažu i Paralažu napisao 1830 godine
- U pozorišnom žargonu izbacivanje pojedinih, ne bitnih, scena ili delova teksta koji priču vode u drugom smeru od one koja se želi ispričati a koji u nekoj drugoj postavci mogu imati značajnu funkciju.
- Čehovu se pripisuje izreka koja je postala pravilo u rediteljskom zanatu: Puška koja visi na zidu u prvom činu u trećem mora da opali. U prevodu: svaki detalj na sceni mora imati svoje opravdanje.
You must be logged in to post a comment.