LUTANJA MALE SOVE USNULIH KRILA

U gori koja gleda na varoš šuma je gusta i mračna. Meštani retko kad zalaze u nju. Više vole da odu koji kilometar dalje u susednu šumu koju krasi ne tako gusto rastinje i široki sunčani proplanci. Retko ko može da zađe u taj gusti mrak. Još samo sakupljači gljiva i po koji ljubitelj ptica posećuju šumu. Po rastinju kao putokazi stoje venčići od suvog cveća koji govore da u tom delu ima gljiva i oni načinjeni samo od suve trave koji govore da pečurke oko njih ne vredi tražiti. Pošto je šuma preko celog dana mračna, ona je postala idealno stanište šumskim sovama. Njihovo dovikivanje dopire do onih koji žive blizu granice naselja i divljine. Mlade sove iako brzo porastu do veličine svojih roditelja ostaju sa njima skroz dok ne uspeju same da polete i krstare između krošnji drveća.

Kada počnu zapravo da lete nastaje pravi kijamet. Bacaju se sa visokih grana, padaju skoro dok ne dotaknu tlo i tek onda otvaraju svoja velika, tiha krila koja ih kao duhove u tišini podižu nazad ka vrhovima drveća. Dok to rade dovikuju se i huče od uzbuđenja. Krstare na leđima kroz hladan vazduh, prolećući tik iznad glave nekog usnulog vuka koji je mislio do tada da je našao idealno sklonište za odmor. Igra zastane tek toliko dok sovice ručaju svoj dnevni ulov i malko odspavaju, a onda sa prvom večernjom zvezdom kreće novi veseli krug. Tako se jednom iz jedne generacije šumskih sova izlegla jedna malecka sova koja nije nikako mogla da poleti. Uspevala je ona da zamahne jednom, davaput, triput svojim krilaima, ona bi je odigla tek toliko da joj se kandžice odvoje od grane, onda bi se krila ponovo ušuškala i više se do naredne večeri ne bi pomerala. Mala sova nije bila tužna zbog toga, jer za bolje nije znala. Veselo bi gledala svoje vršnjake kako proleću pored nje i radovala se i puštala dugačke huke pozdrava. Roditelji koji su već imali nove ptiće ne bi nikada otišli na spavanje a da joj pre toga nisu doneli polovinu svoga obroka. Dolazile su razne Velike sove i dobro pregledale ta neobična svetla krila. Ne vredi, nećeš nikada moći da letiš, jednostavno ti nemaš    perje već paperje kao ptići- govorila je jedna. Hmmm nemaš dovoljno volje, eto zašto- govorila je druga. Moraš ih razdrmati, evo ovako, rastresi ih pre nego što se odbaciš- govorila je treća. Saveta je bilo mnogo ali ništa nije pomagalo i došlo se do zaključka da Mala sova jednostavno ima usnula krila. Zbog tog svog nedostatka ona je odlučila da šumom ipak prolazi skakućući sa grane na granu i penjući se po deblima pomoću kljuna i kandžica baš kao što je to radila kada je bila ptić. Često je znala i da siđe na samo šumsko tlo, druge sove su to činile jedino u letu da bi ščepale miša. Lutala bi tako šumskim prostranstvom, posmatrala nonćne leptire kako lete u krug prema mesečini, slušala bi nežno brujanje pčela zaspalih u cvetu, pratila trag koji je krdo jelena ostavilo u vlažnoj zemlji i lišću, mirisala šumske bobice i polako ušuškavala svoja paperjasta svetla krila usnula u večnom snu. Dok se jednog predvečerja, pred noć bez Meseca, spremala da siđe sa visokih grana drveća učini joj se da čuje jecaj. Polako se spustila niz stablo i okrenula glavu prema pravcu iz kojeg je dopirao zvuk. Krenula je. Dok se približavala jecaj se pretvorio u plač. Iza šumskih jagoda, naslonjena na stablo bukve sedela je ljudska prilika. Mala sova je samo jednom pre toga videla ljude kako prolaze između drveća. Bilo je ipak nečega drugačijeg sada. Stvorenje je delovalo nekako nezaštićeno i krhko, usamljeno. Duge žute vlasi trave su mu se spuštale sa vrha glave pa skoro do zmlje, ali kada se jecajući streslo sova se pitala da li je to uopšte trava. Stajala je tako i poslmatrala, dok se jedno veliko oko nije otvorilo i pogledalo pravo u nju. Ispustila je jedno dugačko huuuhuhuhuuu. Tada stvorenje uzdahnu, malo se pridiže i poče opet glasno da plače. Upomoć!- obraćalo se sovi-  ne mogu da pronađem izlaz iz šume!-. Ljudskom detetu je trebala pomoć, ali jedino što je Mala sova mogla da uradi bilo je da ga vodi do izlaza onoliko brzo koliko joj je to dozvoljavao njen korak, a to bi moglo da potraje do jutra. Mrak je počeo da pada a šuma noću bude veoma hladna. Sovi je bilo jasno da devojčica ne može prenoćiti na ovom vlažnom tlu, naprosto bi se smrzla. Šta da radm, šta da radm- mislilsa je, mislila je Mala sova, vrtela glavu, trčkala u krug kad na jednom oseti da se unutar nje same dešava nešto čudno. Osetila je da joj se krila bude. Nije smela ništa da progovori. Zažmurila je i učinila kao da želi da podigne levo krilo, pa onda desno. Kada je otvorila oči krila su bila iznad nje. Još samo, još samo zamah, jedan, dva tri i sad! Vinula se, ne samo da kandžice poskoče sa tla. Zapravo se podigla sa zemlje a njena krila su napravila jedan nečujni mali vrtlog u vazduhu. Još jednom, još jednom, još jednom! Svetla paperjasta krila Male sove zasijaše svetlošću poput mesečine i obasjaše sve pred sobom. Šuma utihnu, niko nije smeo da zucne ni reč, čak ni vetar. Devojčica poskoči od sreće i u oduševljenju reče –Ti si prava vila!-. Kuda god su prolazile zraci svetlosti sa krila obasjavali su stabla i rastinje, šumske bobice, šareno cveće i ciklame. Niko nije mogao da veruje da u šumi ima toliko puno boja! Ubrzo su stigle do izlaza. Devojčica se zahvalila Maloj sovi i požurila prema svom naselju, mrak je već prekrio dolinu. Mala sova je još jednom prokrstarila šumom na svojim mesečevim krilima i shvatila da nikada neće moći da leti samo radi sebe same, već samo onda kada je nekom drugom njen let preko potreban. Ubrzo su je krila pozvala da se spusti. Ona ih je nežno ušuškala i poželela im miran san.

Za vojvodjanske.rs piše : Irma Mikeš