Данас смо мање више сви ми на друштвеним мрежама, на којим можемо пронаћи све оно што нас тренутно интересује или нам привуче пажњу.
Овај пут писаћу о овоме другом, запазио сам неколико лепо написаних песама, које су биле пуне емоција, туге, патриотског набоја и страдања једног народа.
Ступио сам у контакт са ауторком песама Маријом Којић (18.г) из Жабља, и разговор је сам отпочео :
Од када пишеш песме и које теме преовлађују у њима ?
Песме сам почела да пишем од своје десете године, углавном сам кроз њих износила нека своја лична размишљања о животу и изражавала своје лично незадовољство стварима које нас окружују.
У том периоду написала сам око 200 песама које сам искључиво делила са својим најближим пријатељима.
Своје песме сам објављивала на друштвеним мрежама.
Том приликом сам добила широку подршку људи мени добро знаних, што ми је дало ветар у леђа да наставим даље.
Реци нам нешто о томе како ти кажеш шта је било „даље“ ?
Порекло мојих родитеља је из Републике српске, одлазећи са њима у посете фамилији, сусрела сам се са нечим новим, а то је борба за опстанак на кућним огњиштима, и страдање српског народа.
Тада сам почела да пишем патриотске и родољубиве песме, које говоре о њиховој борби, незнаним херојима, и жртвама које су поднели.
Из тог опуса најдража ми је песма под називом „Угашена крајина“, „Што ми брата нема“.
Тема твојих песама је и Косово?
Јесте, веома ми тешко када видим шта се дешава по питању Косова, непрестана борба за опстанак, нас подсећа на то да смо ми један народ и да морамо бити сложни без обзира где живимо.
Моја генерација и млађи не размишљају о овим темама, данас је политика приоритет свега, млади губе осећај за наша страдања, своје лично и породично окружење.
На овај начин желим да их пробудим из тог „сна“ у који су запали не својом кривицом.
Када је Косово у питању ту бих издвојила песму „Свето поље“.
Имаш ли амбиција да издаш неку збирку својих песама ?
Сматрам да још није време за тако велики подухват, велика је то одговорност за мене саму.
Уколико добијем подршку, наравно да ћу то једног дана учинити.
Захваљујемо се Марији што је поделила са нама своја лична размишљања и песме које ће те прочитати у прилогу овог текста.
За vojvodjanske.rs : М. Живковић
УГАШЕНА КРАЈИНА
Пјевам пјесму о Крајини,
рани љутој која пече.
Хиљаду је успомена,
које сањам свако вече.
Објаснити никад` нећу,
нит ту тугу нит несрећу.
Кад` низ образ суза крене,
због Крајине угашене.
Није моме срцу тешко,
што не зову никог` кривим.
Већ је моја туга вечна ,
што далеко сад ја живим.
У себи се тајно надам,
од Бога же казна стићи.
У колони ће као и ми ,
сада они назад ићи.
ШТО МИ БРАТА НЕМА
Плачи небо, отвори се
за свим српским родом.
И ти Боже помоли се
над недужним српским гробом.
Плаче небо, јечи земља.
Што ми брата више нема.
Код Господа гнездо ново
сад је крило ратниково.
Једна жена сад без сина
Кроз живот се гони
„Проклета је та баштина“
Прича ми и сузе рони.
Плаче небо, јечи земља.
Што ми брата више нема.
Код Господа гнездо ново
Сад је крило ратниково
Над тим јадом камен плаче,
године су то горчине.
Што отиде преко паче,
кад младости сунце сине.
Ауторка стихова: Марија Којић