U vojvođanskom mestu Martonoš pre 40 godina nije postojalo domaćinstvo u kome se kao dopunski posao nije gajila začinska paprika, ali se zemlja u ovom kraju toliko zasitila semena da u odnosu na druga mesta Martonoš sada zaostaje po proizvodnji. Ipak, nekoliko prerađivača nije odustalo, naprotiv, papriku otkupljuju iz drugih krajeva Vojvodine i proizvode uspešno specijalitet za domaće i strano tržište.
– Imamo naša otkupna mesta u Vojvodini. Ugovorili smo otkup na oko 500 jutara. Paprika sada ima dobru otkupnu cenu od oko 45 dinara, ali ne znamo koja će biti prodajna cena. Tek smo nedavno uključili sušare i kada sve budemo sračunali, videćemo. U odnosu na prošlu godinu paprika je rodila samo 40 odsto i to je svima problem. Verovatno nećemo moći da izvozimo začinsku papriku u planiranoj količini, ali je prodajemo i na domaćem tržištu – kaže Duško Hajdin koji vodi veliku porodičnu firmu za preradu začina.
Smatra da bi martonoška začinska paprika trebalo da bude brend, ali se o njoj baš i ne vodi mnogo računa kao što je to slučaj u inostranstvu kada je reč o preradi domaćeg proizvoda.
„To je naš stari vojvođanski proizvod. Priznat je u svetu i smatram da je jedna od boljih paprika po boji, ukusu i aromi. Odlična je zato što joj odgovara ovo podneblje i broj sunčanih dana. Naša paprika se jede od Evropske unije do Amerike, u Australiji, Kanadi. Uzimaju je i za popravljanje loših paprika iz Španije i Kine. Tržište je takvo da i kod nas ide ta uvozna paprika i veliki pakeraji je uzimaju. Ali mi ostajemo dosledni i dok god budemo mogli radićemo samo našu domaću“, naglašava Hajdin.
Mnogo problema, kaže, imaju s radnom snagom.
„Sve je teže. Mnogi radnici su otišli u inostranstvo, ali ima i onih koji se vraćaju jer su uvideli da ni tamo nije lako. Problem je što sada slabiji kadar izigrava dobru radnu snagu i moramo da se prilagođavamo jer je posao ogroman“, navodi Duško Hajdin.
Kada bi bilo više radne snage, ljudi bi više sejali papriku, a preporuka iskusnog Hajdina onima koji žele da se oprobaju u ovoj proizvodnji je da ne seju u Martonošu, već u drugim vojvođanskim mestima, recimo, Somboru, Petrovcu, Kulpinu, u okolini Novog Sada, Staparu, Bajmoku ili Zrenjaninu.
„Ako je u Martonošu rodilo sedam tona paprike, onda je u Kuli rodilo najmanje 10 ili 12 tona jer je ovo četvrta klasa zemlje. Ne mogu reći da nije isplativo raditi. Jeste, ali ćemo ove godine svi lošije proći“, poručuje Hajdin.
Problem sa radnom snagom potvrđuje nam i Angela Bite koja je posao prerade i proizvodnje začinske paprike nasledila od oca i dede.
„Sve je manje nadničara, a za dobru papriku treba ručni rad. Ako želite najbolji kvalitet, onda mašinsko branje nije dobro. Postoje kombajni za branje, ali onda ne možete očekivati lepu crvenu papriku. Papriku otkupljujemo od onih koji imaju nadničare i oni nam stalno govore da je jako teško naći radnu snagu“, kaže Angela Bite.
Posle berbe paprika stiže u Martonoš kamionima i ostavlja se na depou koji služi za dozrevanje i da bi se boja stabilizovala.
„Sa depoa je unosimo na preradu. Prvo ide tuširanje, pere se nekoliko puta. Sledi rezalica bez koje se ne može sasušiti i onda ide u sušaru, a odatle u džakove. Takva je tek poluproizvod. Meljemo je po potrebi, u zavisnosti od prodaje da bi zadržala miris aromu i ukus“, kaže Duško Hajdin.
Izvor: Blic
