Најстарији тип млинова у Банату су воденице на Тиси, Бегеју и Тамишу и другим мањим рекама, наводи „Политика“. Кад се развила привреда, по рекама су се намножиле лађе, а млинови на води су постали сметња јер су водотоци постали тесни. Тада су се намножиле ветрењаче и оне су претежно почеле да служе за млевење жита. После њих развијала се млинска индустрија, а у таквим модерним постројењима не види се где улази пшеница и не мирише брашно. Ваљда се зато људи више и не окупљају у млиновима у којима су кроз векове млело жито и где се годинама таложила бела копрена, остатак од брашна.
Уочи викенда, у зрењанинском Народном музеју је отворена изложба о млиновима средњег Баната, чији аутор је Душан Маринковић, виши кустос који се годинама вредно бавио овом интересантном темом. На маргинама овог културног догађаја могу се сазнати бројни и интересантни детаљи из области специфичне баш за ово поднебље. Банат је равница у којој је човек врло рано у својој историји почео да се бави земљорадњом, а то, пре свега, значи житом. Тврди се да су археолози доказали да на овим просторима постојање пшенице сеже у 6. миленијум старе ере. На локалитету Батак између Перлеза и Зрењанина откривени су ручни жрвњеви за млевење жита који припадају винчанској култури, односно периоду од 5500. до 4700. године старе ере.
Извор: Политика