МИСТЕРИОЗНИ ДОГАЂАЈ У НАШЕМ СУСЕДСТВУ

Седмицу, на чијем смо измаку, обележио је један мистериозни догађај. Он се одиграо ту, близу нас. Код наших првих суседа. Место његовог дешавања је управо и разлог због којег смо овом догађају посветили изузетно велику пажњу.

Наравно, свака мистерија привлачи пажњу. Буди интересовање и машту људи. Интригира их. Тражи од њих да одгонетну шта се налази, шта се крије иза неке, наизглед, недокучиве појаве.

А чињеница да се таква појава десила у нашем суседству и да смо ми сами највећим делом узрок те појаве лако објашњава зашто се, пар дана уназад, само о овом догађају говори. И пише.

Јасно вам је о ком ће се мистериозном догађају и овде повести реч. 

 

Шок који паралише 

Стао живот. У Хрватској. На два дана. 12. и 13. фебруара у Загребу, и читавој Хрватској, све живо је стало. Замрло. На први поглед – велика мистерија. Већ на други, све постаје кристално јасно.

Разлог зашто је у нашем суседству на два дана све стало је врло очигледан. И очекиван.

У званичну посету дошао им је: четник.

Ма, какав бре, четник. И он сам за себе вели да није никакав четник.

У званичну посету дошао им је наш председник. Председник Србије.

Па, зар један обичан човек поседује такве моћи? Да он није Супер Србин, можда? Е, није. Али ово је историјска посета. А историја ја та која у добросуседске односе наше свој нос гура.

 

Пссст, о историји ни реч

Свидело се нашој историји да нас са суседима свађа. Све ужива док то ради. Али и за то лека има. Он се зове мораторијум. Њега је измислио . . . опет он. Председник Србије.

Дејство мораторијума траје 6 месеци. Он делује на спољном нивоу. Кад општимо са суседима. На унутрашњем не. За међусобно трвљење историја баш лепо легне.

И што је најважније, мораторијум даје резултате иако га се придржава само једна страна. Наравно, пошто смо га ми измислили, ред би био да га се ми и слепо придржавамо.

Ни реч нећемо рећи о  – па, пссст, бре! Ни о – пссст. А ни о – пссст.

 

А о будућности?

Да ли ћемо смети причат’ о будућности? Него шта! Него шта него ћемо смети. Само о њој, о будућности, ћемо причат’. Од сад, па довека само о светлој будућности.

Заједничкој будућности. Заједничкој? Опет Југославија. 3. део, а?

Не. Заједничкој ЕУ будућности.

Јер ономад је усвојена Стратегија проширења ЕУ. У њој пљуште похвале на наш рачун. Добили смо и Индикативни Датум. Само што нисмо ушли у ЕУ.

А у склопу припрема за наш улазак у ЕУ ваља са суседима изгладити односе.

 

За договор спремни

Кад хоће да изгладе међусобне односе културни људи лепо седну, разговарају мало и договоре се. Јаоо, то је тако европски.

Пошто смо променили свест и ми се сад понашамо културно и европски. Хоћемо да сарађујемо са светом. И договарамо се са свима. Чак и са Хрватима. Али . . .

До сада они баш нешто нису били спремни да се договарају са нама. Њима беху милије неке друге методе . . . ауу, историја – пссст!

Зато су наши ЕУ партнери, лепо, и нас и њих за уво – од сад лепо да се играте.

И председник Хрватске у званичну посету позваше нашег председника. Наш, шта ће, срдачно позив прихвати. Прихвати и одмах оде. Без обзира што је у току кампања за београдске изборе.

 

Како се провео?

Фе-но-ме-нал-но! Издоминирао. Како је известио један наш утицајни таблоид:

Хрвати признали: Вучић је покорио Хрватску!

Да не претерују мало? Јок. Ево шта је изјавила Колинда Грабар КитаровиЋ: „Вучић с којим сам разговарала је европски Вучић“.

Понос, срећа, радос’.

Ма, остали Хрвати у сузама што је морао да се врати. Али, морао је. Треба водити државу европским путем. Стићи и на који митинг предизборни, приде.

Вратио се наш председник поносан и задовољан. Шта су наши ЕУ партнери хтели, ми и Хрвати смо одглумили. Још му је на растанку од стране председника Хрватске поручено: „Имате нашу подршку на европском путу!“ . . .

 

Сутра мало

Не лези враже! Дан после посете нашег председника, премијер Хрватске у сред Брисела дрекне: „Хрватска нема намеру да попушта Србији!“.

И је л’ можемо шта да му замеримо? Имамо ли на то право? Не.

Он се бори за своју државу. И у тој борби, бар оном делу који ће водити са нашим представницима власти, он ће боље проћи. Скоро све што од нас буду тражили – доби ће.

Бори се и Колинда Грабар Китаровић, ал’ јој је овог пута другојачија улога додељена.

 

Улога губитника

Наша улога се зна. И ми ћемо је одиграти како доликује. Маестрално. Као и увек.

Ми ћемо попустити. Урадићемо све што се од нас буде тражило. Само да са ЕУ пута не скренемо. Дефетизам? Јок. Основ за ове тврдње је следећа изјава нашег председника:

За нас више нема табу тема.

Не преговара се баш око свега. Пођите од себе. Не преговарате са другима колико је ваша дневна соба стварно ваша. Кроз договор не састављате листу прихватљивих псовки које могу бити упућене вашим родитељима.

Не договарате се колико је ваша жена/муж ваша и да ли је ваша/ваш и уторком, рецимо.

Око неких ствари преговора нема. Нека питања се не отварају.

 

Кључна отворена питања

Да ли постоји могућност да ће нас Хрватска кочити на ЕУ путу? Да. И то би било добра ствар за нас. Међутим . . .

Од 2000. године све наше власти су спремне на чињење, по нас, врло лоших уступака. Све под паролом – Европа нема алтернативу ( и сличне варијанте).

Нормално је да ако желиш да постанеш члан неког удружења испуниш одређене критеријуме. Критеријуме који су једнаки за све који претендују на чланство. Е, ту је цака.

Зашто смо ми посебни случај? Пссст, историја.

Шта ће Р. Хрватска тражити и добити од нас:

  • Решење питања границе на Дунаву како њој одговара – ако којим случајем то не оствари кроз преговоре, добиће кроз арбитражни процес;
  • Одређени износ ратне одштете;
  • Хрватска национална мањина ће имати привилеговани статус у односу на друге националне мањине које живе у Србији.

И то је само почетак листе жеља.

Поново дефетизам. Јок. Ако наши политичари наставе са вођењем досадашње политике, то ће бити само један део цене коју ћемо платити. Ми, обичан народ.

Наш председник је у ауторском тексту за „Политико“ написао да је Србија платила високу цену за национализам 90-тих.

Није платила Србија. Платио је обичан народ. Како су прошли они који су предводили тај народ 90-ти. Не тако лоше.

Поново јашу, канда.

 

 . . .јучер беше празник – Дан државности, те не хтедох да мрачим, зато текст данаске објављујем . . .

 

Аутор teksta Стеван Стојков

Извор:  Блог Спинованије