AVANTURE TOMA SOJERA – po knjizi Marka Tvena
reditelj: Zoltan Puškaš; dramatizacija i tekstovi songova: Robert Lenard; muzika: David Klem i Ervin Ereš, k. g.; koreografija: Ista Stepanov, k. g.; scenografija i kostimi: Zoltan Puškaš; produkcija: Ujvideki Szinhaz – Novosadsko Pozorište; premijera 15.10.2018
igraju: Bence Salai, Robert Ožvar, Blanka Dieneš, David Buboš, Akoš Njari, Šara Hajdu, Noemi Kemiveš, Kristian Budinčević, Dina Dedović Tomić, Daniel Dudaš, Nikoleta Grgić, Blanka Horvat, Roland Laslo, Žofia Mađar, Daniel Tot, Terezia Figura, Atila Giric, Gabor Pongo, Daniel Gomboš, Livia Banka, Atila Nemet, Melinda Šimon.
Kada uspostavite visoke standarde pa još kada ih održavate duži vremenski period veoma je teško napraviti značajniji iskorak i pomerati granice u kvalitativnom smislu sa svakom novom predstavom. Sa druge strane, razmažena publika , dobrim delom i kritika, koju neki nazivaju i stručnom, nema baš puno razumevanja za tako nešto već od svakog novog projekta očekuju nešto novo, nešto neviđeno, nove pomake, hm, hm… najbolji primer za to, u našim pozorišnim prilikama, je Ujvideki szinhaz – Novosadsko pozorište. Tako smo u ponedeljak imali priliku da sa posebnim, verovatno preteranim, očekivanjima pogledamo premijeru mjuzikla “Avanture Toma Sojera” u režiji intrigantnog, sve više reditelja a sve manje glumca, Zoltana Puškaša (Puskás Zoltán). Ovom piskaralu je posebno bilo stalo da osmotri u kom smeru će se razvijati rediteljski prosede ovog perspektivnog rediteljskog imena nakon odličnog poduhvata sa “Ilustrovanom enciklopedijom nestajanja”, proletos u SNP-u. Ono što nas je obradovalo je činjenica da se Puškaš sa istom, ako ne i većom, energijom upustio u rad na celovitom, zaokruženom, kolektivnom, glumačkom i vizuelnom planu što je inače, u većini slučajeva, odlika Ujvideki szinhaza– Novosadskog pozorišta. Da ne budemo prestrogi, ono što smo videli u toku stotinjak minuta trajanja tog šarenolikog mjuzikla je dobra, gledljiva, edukativna predstava koja vrca energijom i vredi je pogledati.
Zahtevniji gledaoci, u koje spada i potpisnik ovih redova, će verovatno imati poneku zamerku koju će i ovoga puta sopštiti iz najdobronamernijih pobuda što apsolutno ne znači da se morate složiti sa njima. Naime ono što se, na prvo gledanje, da primetiti je to da je Puškaš najbolje sarađivao sa scenografom i kostimografom tj. samim sobom (molim čitaoce da obrate pažnju na vrh teksta gde se vidi da je narečeni Puškaš potpisnik pomenutih autorskih delova) i tu nema primedbi. Takođe, želimo da istaknemo da mu je puno pomogla u koreografskom delu posla Ista Stepanov sa besprekornom postavkom kolektivnih igračkih numera koja se retko viđa na ovim prostorima sa časnim izuzetkom celokupnog ansambla pozorišta o kome je ovde reč.
Možemo da pohvalimo odličan korepetitorski deo posla što je takođe detalj na koji su nas u Ujvideki szinhaz – Novosadskom pozorištu već odavno navikli pa me čudi da se taj deo posla po ko zna koji put ne navodi u autorskom timu i ne samo u ovom pozorištu. Sada dolazimo do dela koji možemo okarakterisati kao primedbe ili on što je, bar meni, ostalo nejasno: gde je došlo do nesaglasja u izboru muzičkih aranžmana tako da imamo, nekih, pomalo neprirodnih skakanja, da ne kažemo brljanja, po raznorodnim muzičkim pravacima od sjajnog uvodnog gospela do, povremeno monotonih, pop-rock pa sve do čvršćih hard-core varijanti. Po mom, skromnom mišljenju krivicu, ako je uopšte ima, ne treba svaliti na kompozitore Davida Klema(Klemm Dávid) i Ervina Ereša (Erös Ervin) već na dramaturšku podlogu i tekstove songova koje ovoga puta potpisuje Robert Lenard( Lenárd Robert) . Da se razumemo, nisu to neke preterane zamerke ali malko je ne prilično i ne logično da se, u početnom delu predstave, dok se još uvek pridržava originala, maše crknutom mačkom da bi se u finalnom, katarzičnom, delu pevajući o pravima i slobodi za svako živo biće propagira Vegetarijansko/veganski način ishrane…jedno sa drugim je u koliziji mada poštujem svačije opredeljenje, takođe i pravo na izbor, kao što je da se ne nose odevni predmeti izrađeni od krzna životinja. Mogu ovom prilikom da kažem nešto u odbranu dramaturga i reditelja jer su se našli u “nebranom grožđu”, sa jedne strane ima ne razjašnjeni tj. ne baš precizan pojam “obojenosti” mislim na boju kože crnaca i indijanaca. Meni, od rane mladosti, od prvog susreta sa Tomom Sojerom, mada sam uvek više navijao za Haka Fina, nije bilo jasno zašto je Tven morao, ako se već digao u odbranu afro/američke populacije u SAD-u, što u to vreme nije bilo preterano popularno, da kao izrazitog negativca, ničim izazvan,odabere indijanca tj. crvenokošca, takođe “obojenog”. Lenard vrlo dobro, u dramaturškoj potki podvlači a Puškaš u inscenaciji akcentuje rasističku prirodu tadašnjeg puritanskog, belačkog društva u Sjedinjenim Američkim Državama od koje izgleda ni danas nisu daleko odmakli, kroz karikaturalne likove gradonačelnice, Melinda Šimon (Simon Melinda) uz svesrdnu podršku sveštenika, Atila Giric, (Giricz Attila) i sudije Atila Nemet (Nemet Attila) ali nekako je suviše jednosmerna i prenaglašena negativnost Indijanca Džoa što nije samo krivica dramaturga i reditelja već proizilazi iz originalnog Tvenovog teksta.
Ono što moramo posebno da istaknemo i pohvalimo je nastup dve generacije studenata (druga i četvrta godina) novosadske Akademije umetnosti, departmana dramskih umetnosti, grupe na mađarskom jeziku, koji čine okosnicu celog projekta. Čini se da je osnovna zamisao upuštanja u ovako zahtevan projekat bila predstavljanje i kaljenje novih, mladih snaga koje u dogledno vreme treba da nastave utabanim stazama koje su generacije odličnih glumaca Ujvideki Szinhaza – Novosadsko Pozorišta već ostavile iza sebe. Ovoga puta moramo da istaknemo odličnog Bence Salaja (Bence Salai), nosioca glavne uloge, Toma Sojera i naravno njegovog nerazdvojnog pratioca Hakliberi Fina koga tumači Robert Ožvar (Ozsvár Robert), sa onim što su nam njih dvojica pokazala ovom prilikom slobodno možemo da kažemo da već sutra mogu da zauzmu mesto u bilo kom glumačkom anasamblu. Njima uz rame je i Blanka Dieneš (Dienes Blanka) u ulozi Beki Tačer. Takođe sve pohvale idu njihovim kolegama studentima koji ovoga puta nisu bili u prvom planu a za koje ne sumnjamo da će već prvom sledećom prilikom pokazati svoje nesporne kvalitete mada su i ove večeri u potpunosti ispunili zahtevne zadatke kroz savršenu uigranost i izuzetne pevačke sposobnosti. Stariji deo ansambla je svoje proverene kvalitete i ovoga puta pokazao s tim da su mladim kolegama nesebično prepustili prvi plan dok su oni dodavali upravo onoliko koliko je neophodno.
Dopustiću sebi na osnovu godina i minulog staža u raznim pozorišnim funkcijama da izuzetno talentovanim, mladim kolegama Lenardu i Puškašu dam jedan savet a on glasi: Da, sve u svemu i od viška može da boli glava, jer nekakav opšti zaključak kada se podvuče crta na ono što smo imali prilku da vidimo na ovoj, podvlačim, pristojnoj premijeri predstave namenjene odrastajućoj, mlađoj generaciji a nije zgoreg da je pogledaju i stariji, da se ne mora baš svaki put kazati sve što ima da se kaže. Mišljenja samo da ako bi se, po onoj staroj pozorišnoj izreci, primenilo pravilo da ništa nije dovoljno dugačko ako se dobro skrati, ovo bila još kvalitetnija predstava, posebno mislim da se to odnosi na dva tri songa koji su, mora se priznati, odlično urađeni. Međutim, ma koliko bili dobri u odnosu na ukupnu priču su višak i obaraju tempo posebno u završnom delu tako da se povremeno gubi fokus kod gledalaca. Našim čitaocima, pored ovih dobronamernih zamerki, iskreno preporučujem da pogledaju ovu predstavu prepunu energije, odličnih songova i maestralnih igračkih numera pa neka se sami uvere jer je vrlo moguće da potpisnik ovih redova greši!
Za vojvodjanske.rs: Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.