Марина и Милан (Мића) Илин живе срећно у свом краљевству – краљевству прављења опанака за фолклор. То краљевство се налази центру Новог Сада, у несуђеној улици кућа тршчара, Краљевића Марка бр. 48, тик уз задњи део Основне школе „Коста Трифковић”. Уз госпођу Мирну Рацков из Кикинде, колико им је познато, једини су регистровани опанчари у Војводини. Имају и сертификат за бављење старим и уметничким занатима.
Упознали су се преко заједничких пријатеља а сад већ имају одраслу децу – ћерку и сина. (Принцеза) Марина је завршила нижу музичку школу, свира хармонику и била је дугогодишњи члан и уметнички руководилац КУД-а „Соња Маринковић”. Од 2016. има своје удружење „Фолклорика”. Часове држи у школи „Коста Трифковић” и има преко 80 чланова. Ради и са узрастом 3–6 година и тај програм зове фолклорна азбука. Ту се црта, пише, свира, игра, уче основне ствари из музике, показују инструменти. Укратко, кроз дружење се ствара љубав према музици и отвара прозор једног новог света. А да то није узалуд, сведочи и чињеница да јој је садашња асистенткиња у „Фолклорици”, управо некадашње „паче” те најмлађе групе. Овај најслађи ансамбл можемо видети на разним манифестацијама попут Грожђебала, Новосадског пролећа, итд.
Мајстор (принц из ове приче) Мића је 20 година правио обућу, а 2015. је, на Маринин наговор, основао Опанчарско-папуџијску радњу „Марина и Мића”. Сам усуд је наместио да се у називу нађе и Маринино име, јер је назив Мића већ био заузет у АПР-у.
Почетак је био пун изазова, али, што реће Пауло Коељо „ако нешто довољно желиш, читав свемир се уроти да то и добијеш”. Један једини конкурс који је добио искористио је да набави калупе. И ту је опет усуд помогао: случајно је у огласима нашао дрвене калупе (сада се углавном користе пластични), старе око 100 година, у свим величинама, од 20 до 45. Додуше, нема их баш довољно комада, јер некад за већу испоруку треба за кратко време направити десетак пари одређене величине.
Такође напомиње да, иако искусан у струци, није одмах могао да направи опанак упркос туторијалу са Јутјуба. Позвао је човека са туторијала, мајстора Слободана Милошевића Белог из Новог Села код Велике Плане, па се испоставило да мајстор Бели свакако ускоро долази послом у Нови Сад. Тако је Мића имао срећу да добије драгоцену помоћ од овог искусног занатлије.
Опанак се прави тако што се телећа кожа исече, покваси, стави на калуп, ручно избуши горњи руб, опшије се около и остави тако да се суши. Тек сутрадан се скида са калупа, опшива горњи део са другачијом, тањом кожом, лакира се и поставља ђон. У свом краљевству праве све врсте опанака по жељи наручиоца, а до сада су комплетно опремили око двадесетак фолклорних ансамбала. За један пар опанака, процес траје 2–3 дана, пречице не постоје.
Мајстор Мића истиче да око 80% опанака направи за потребе „Фолклорике” или преко „Фолклорике”, а око 20% тако што га купци нађу преко Фејсбук странице. Захваљујући овој страници, опанци су путовали у Канаду, Данску, Француску, Немачку, Аустралију, Јапан, Кину, у Дубаи, али и у Републику Српску. Сем за фолклор, опанци се поручују и за поклон, за српска венчања, али и за крштење. Нека већа зарада на овоме није могућа, али је зато богатство успомена огромно. Присећа се јапанске туристкиње која је у Сремским Карловцима купила, пробала и – одмах отишла у опанцима, као и претходног јапанског амбасадора који је желео да се фотографише код њихове тезге. С поносом истиче да је направио опанке за институт у руском Волгограду за потребе проучавања српске културу.
Овај брачни и уметнички пар истиче да је тешко бавити се традиционалним занатима кад си принуђен да купујеш увозни репроматеријал, ако опште успеш да нађеш оно шта ти треба. Каже (принцеза) Марина, да код нас нема ни с од српског платна. За потребе свог ансамбла, имала је срећу да купи неку хеклану чипку, пријатељи јој доносе материјале из старих шкриња, а Марина од тога мудро користи сваки центиметар платна, па за своје „пачиће” очас посла направи гњиланску или неку другу ношњу.
Остављајући на моменат плетење опанака, Марина и Мића Илин су ме, помало зачарану њиховом бајком, испратили до капије свога краљевства пуног дивних ношњи, опанака, папуча, привезака са опанцима (мало већим од нокта) и разних других чаролија, а ја сам отишла пуна утисака и са закључком: ако хоћеш да живиш у својој бајци – потруди се да је сам створиш.
И не каже се узалуд да ко није ходао у опанцима – тај није ходао. Ако хоћете да пробате, потражите Марину и Мићу. Они живе и стварају у свом краљевству. https://www.facebook.com/opancar.mica/
За vojvodjanske.rs : Весна Раонић
You must be logged in to post a comment.