МОСТОВИ КОЈИ НАС СПАЈАЈУ

Упутили смо се пратећи реке, прелазећи мостове. Кренувши од ових спорих, лежерних, широких, равничарских река Војводине, према оним бржим, узбурканим, и помало дивљим, у самом срцу Босне. Око река се окупљамо, реке нас формирају. Овога пута одредиште је било Сарајево, главни град, културни, економски и саобраћајни центар. Заправо, као и обично, желели смо да уживамо у самом путовању.

На средини пута за три велика урбана центра: Београд, Нови Сад и Сарајево, у Зворнику, правимо пaузу. Овај град преко два моста саобраћа са свим деловима Србије и ако се питате колики је значај Дрине погледајте водене таласе на грбу Зворника, који представљају симбол ове реке.

Путујемо даље, узбуђено ишчекујући тренутак када ћу после три деценије поново видети прелепи олимпијски град. „Граде мој“, Сарајево љубави моја“, песме са душом писане и певане. Када сам угладала један од симбола Сарајева, чувени Себиљ, са кога смо почели разгледање, срце ми заигра. У жељи да поново дођемо, пописмо одмах воде са ове знамените чесме. Како песма каже: „Ко се једном напије, воде са Башчаршије, никад више из Сарајева тај отићи не умије.“

Популарна Башчаршија, стари трговачки део града, настала за време османске владавине у Босни и Херцеговини, обилује јединственим архитектонским остварењима међу којима су бројне џамије, конаци, ханови и безистани. Наравно за нас уморне путнике најважније за почетак је попити праву босанску кафу из филџана са незаобилазним ратлуком. Осећамо дух прошлог времена разгледајући дућане разних занатлија, а од обиља сувенира тешко је направити избор.

Дочекали су нас наши домаћини. Од друга друг из војске. То вам овде дође нешто као најближи род. Први пут се видимо, а већ су спремни да нас срдачно дочекају и проводе дане угађајући нам. Од бројних знаменитости које не можемо стићи да обиђемо, оно што нам заувек остаје у срцу јесте непревазиђена гостопримљивост Сарајлија. Када смо били гладни водили су нас у чувену ћевабџиницу Петица-Ферхатовић. На кафу у Кућу севдаха. На пиво и музику у прелепи амбијент Сарајевске пивнице.

Водили су нас дуж Миљацке, позната и као најмања река са највише мостова, има их више десетина. Зауставили смо се код Латинске ћуприје, једног од најпознатијих и најстаријих. Градња каменог моста потиче из давног XVI века. Познат и као Принципов мост, како се звао од 1918. до 1993. године, због историјске прекретнице, атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године, што представља повод за избијање Првог светског рата.

У самом центру града Сарајева, смештени тек стотињак метара једни од других налазе се бројне џамије, цркве, катедрале, синагоге, што се не виђа тако често у другим европским и светским градовима и метрополама. Због ове разноликости, односно ове јединствене конфесионалне слике, град се по некима пореди са Јерусалимом и Њујорком. А ми сами, ушли смо у цркву, обишли џамију и пењали се уским степеницама минарета.

Шетајући у нeпосрeдној близини Гази Хурeв-бeговог бeзистана видимо на пешачкој стази знак у форми пeчата који јe постао пропознатљив симбол града. То је онај простор за који се каже да представља границу између истока и запада. Сазнајемо да је “Сарајeво сусрeт култура” нeвладина, нeпрофитабилна организација основана 2012. годинe са циљeм промоцијe Сарајeва и Боснe и Хeрцeговинe као цeнтра различитих култура и побољшања туристичкe понудe. Ујeдно промовишe и овај простор толeранцијe, мира и сусрeта култура.

Испунили су нам наши домаћини и жељу да се провозамо жичаром уз планину Требевић. Отворена поново након четврт века, сада модерна, са кабинама за чак десет путника. А за успомену сликамо се поред оних старих, малих црвених са знаком Олимпијаде Сарајево ’84. На врху шетамо до Видиковца и посматрамо цео град као на длану.

Првога маја кренули смо са нашим љубазним домаћинима за Мостар. Прошли смо Иван седло кроз бројне тунеле и тако прешли из Босне у Херцеговину, из долине Босне у долину Неретве. Да одморимо уз незаобилазну кафу сели смо у ресторан са погледом на Стари мост на Неретви у Коњицу, иначе проглашен за национални споменик. Како на путу, тако и у Мостару првомајска гужва. И тако док у Сарајеву пљушти киша ми уживамо цео дан у сунчаном Мостару. Познат и под надимком „град на Неретви“, и по чувеном Старом мосту из XVI века, са кога сада као атракција за туристе, скачу они најхрабрији, чемо смо и сами сведочили.

У повратку, наш домаћин није дозволио да пропустимо одлазак на Благај, врело односно извор реке Буне. Ово је права оаза мира и природне хармоније чију је лепоту тешко речима описати.

Када је након неколико дана дошло време да одемо из Сарајева, растасмо се као стари знанци, у нади да ћемо поново доћи. А како ови мостови воде у два смера, тако, драги наши, чекамо и ми вас.

На повратку стајемо у Вишеграду, близу границе Републике Српске и Србије. И као по правилу прво се задржавамо на мосту Мехмед-паше Соколовића. Овај, Стари мост представља једно од најмонументалнијих дела архитектуре која је настала у раздобљу од 15. до 19. века у Босни и Херцеговини и национални је споменик. Услед високе концентрације раствореног кречњака воде Дрине коју посматрамо имају карактеристичну зелену боју. Од моста почиње и вишеградска „чаршија“ смештена највећим делом на десној обали. Обишли смо Андрићград или Каменград који је је уједно град, културни центар и врста етно-села.

Наше путовање се завршило. Вратисмо се нашим мирнијим и нешто суздржајнијим токовима, богатији за искуство, успомене, пријатеље. Обиђосмо мостове рушене, поправљане и поново подизане. Обиђосмо један град уништен и поново саграђен, а као подсетници још понегде необновљене фасаде и рупе од метака као ожиљци не дају да се заборави. А живот тече. Неуморно и истрајно попут река наставља стрпљиво чекајући нас људе да се придружимо, одустајући од страха и уступајући место љубави.

Вратимо се опет генијалном Андрићу: „Толико је у животу било ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети.“ Речи су уклесане на плочи вишеградске основне школе коју је похађао.

За Војвођанске прелазила мостове, фотографисала и писала: Ивана В.