У Сенти је на данашњи дан, 23. новембра 1855. рођен Стеван Сремац, најизразитији представник српске хумористичке прозе и један од најзначајнијих писаца српског реализма („Из књига староставних“, „Ивкова слава“, „Зона Замфирова“, „Поп Ћира и поп Спира“). Био је члан Српске краљевске академије.
Као приповедач, Сремац се у великој мери ослањао на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића. Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте: конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свету чији живот најрадије приказују у својим делима, хумор.
У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне уметничке вредности.
Извор : снновине