НА МЕСТУ УСЕКОВАЊА У СЕВАСТИЈИ

Севастија је веће палестинско село у области Самарија на Западној обали,  77 км од Јерусалима и 12 км од града Наблуса. На врху брда су остаци древне акрополе а сам назив места је преко 100 пута поменут у Библији. Себасте значи август, по цезару Августу.

„Шести краљ северног израелског царства, саградио је своју престоницу на стеновитом брду Самарија у деветом и осмом веку пре Христа. Његов син Ахав утврдио је град и под утицајем супруге Језавеље, феничке принцезе, саградио храмове феничанским боговима. Ахавова зла дела изазвала су гнев пророка Илије, који је прорекао крваву смрт и за Ахава и за Језавељу.” Древни град је много пута рушен и обнављан, а освајао га је и Александар Велики. Постојао је дворац, позориште, стадион и храм а сада се могу видети импозантни стубови.

Православни ходочасници овде врло ретко долазе, чак је и свештеник који 15 година борави у Јерусалиму, дошао први пут у Севастију. Врућина и прашина су као усред пустиње али зато у оближњој трговини ради клима а госте послужују водом, кафом, урмама и малим бананама – кажу најслађим у Светој земљи.

На брду су остаци две разрушене византијске цркве од којих је једна својевремено била друга највећа у Светој земљи – одмах након Цркве Христовог гроба. На празник Усековања главе Св. Јована Крститеља, тј. дан када је освештана црква коју су на његовом гробу у Севастији подигли цар Константин и царица Јелена, Јерусалимска патријаршија организује долазак на ово свето и тешко место. Сачуван је само мали подрум у који се силази низ 21 степеницу, где је светац био сахрањен. Чак и та врата се често разваљују, место се скрнави смећем и на разне начине. За обнову цркве су потребна средства, али и дозволе које се тешко добијају.

Разлог пророковог страдања је то што је Јован устао против безакоња Ирода Агрипе, унука оног Ироде који је убио 40 младенаца у време рођења Исуса Христа. Цар Агрипа је због овог греха касније пострадао и тиме се његово племе гаси. Јованово тело су његови ученици узели и сахранили у Севастији. Глава је закопана је посебно, на тајном месту. Касније је пренета у Јерусалим, а у време византијске царице Теодоре у Цариград.

„По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти Светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, Свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу свом од Јована преклонио своју божанску главу.”

Сем обавезног поста који прописује црква, српски народ из великог поштовања према Јовану Крститељу на овај дан не једе и не пије ништа црвене боје, а неки не једу уопште до заласка сунца. Такође се цео дан празнује од рада, у молитви и тишини, или се празник користи за бербу лековитог биља.

 

Текст и фото: В. Раонић;